RMS Titanik poznat i kao SS Titanik bio je britanski prekookeanski brod za prevoz putnika i pošte u vlasništvu kompanije Vajt Star Lajn. Brod je potonuo u severnom delu Atlantskog okeana, 15. aprila 1912. godine, nakon udara u santu leda tokom svog prvog putovanja od Sautemptona u Engleskoj do NJujorka u Sjedinjenim Američkim Državama.
Procenjuje se da je na brodu bilo 2.224 putnika i posade, i da je oko 1.500 njih poginulo, što ga čini najsmrtonosnijim potonućem jednog broda do tada. Katastrofa je privukla pažnju javnosti, podstakla velike promene u propisima o pomorskoj bezbednosti i inspirisala nastanak mnogih umetnička dela.
RMS Titanik je bio najveći brod u vreme kada je ušao u službu i drugi od tri prekookeanska broda klase Olimpik izgrađena za kompaniju Vajt Star Lajn. Izgradio ga je brodograditeljska kompanija Harland i Volf u Belfastu.
Tomas Endruz mlađi, glavni pomorski arhitekta brodogradilišta, poginuo je u katastrofi. Titanik je bio pod komandom kapetana Edvarda DŽona Smita, koji je takođe potonuo sa brodom.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Okeanski brod je na svom prvom putovanju prevozio neke od najbogatijih ljudi na svetu, kao i stotine emigranata sa Britanskih ostrva, Skandinavije i drugih mesta širom Evrope, koji su tražili nove životne prilike u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi.
Pročitajte još
Brod je bio poznat po svom luksuzu. Smeštaj je bio dizajniran tako da bude vrhunac udobnosti sa raskošnim kabinama i fiskulturnom salom, bazenom, sobama za pušače, vrhunskim restoranima i kafićima, turskim kupatilom i drugim prostorijama. Kabine i javni prostori bili su podeljeni u tri klase. Radiotelegrafski predajnik velike snage bio je na raspolaganju za slanje putničkih „markograma” i za operativnu upotrebu broda. Titanik je imao napredne bezbednosne karakteristike, kao što su vodonepropusni odeljci i vodonepropusna vrata sa daljinskim aktiviranjem, što je doprinelo njenoj reputaciji kao „nepotopive”.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Titanik je bio opremljen sa 16 nosača za spuštanje čamaca, od kojih je svaki mogao da spusti tri čamca za spasavanje, što čini ukupno 48 čamaca. Uprkos ovom kapacitetu, brod je bio opremljen samo sa 20 čamaca za spasavanje i to 14 običnih čamaca, dva kutera i četiri collapsible čamaca, a njihova upotreba se pokazala ograničena tokom potonuća. Zajedno, 20 čamaca za spasavanje moglo je da primi 1.178 ljudi. što je oko polovine broja putnika na brodu i jednu trećinu broja putnika koje je brod mogao da preveze punim kapacitetom. To je bilo u skladu sa propisima o pomorskoj bezbednosti tog doba. Propisi Britanskog trgovinskog odbora zahtevali su 14 čamaca za spasavanje za brod od 10.000 tona. Titanik je težio šest tona više, što je omogućilo 338 dodatnih mesta u čamcima za spasavanje.
Potonuće
U nedelju uveče, 14. aprila, temperatura se spustila blizu nule, a okean je bio veoma miran. Drugi oficir Čarls Lajtoler kasnije je napisao da je to veče „more bilo kao staklo“. Nije bilo mesečine, ali je nebo bilo vedro. Kapetan Edvard Smit, verovatno zbog upozorenja o ledenim bregovima, koji su primljeni proteklih dana, promenio je kurs Titanika za oko 18 km južno u odnosu na uobičajenu maršrutu broda. Tog dana u 13.45, poruka sa parobroda SS Amerika upozoravala je na velike sante leda južno od Titanikove rute, ali je upozorenje bilo upućeno u USN hidrografsku kancelariju i nije nikada dostavljeno kabini broda. Upozorenja su stizala tokom celog dana, ali su bila uobičajena za to doba godine. Kasnije te večeri, oko 21.30, telegrafski operateri DŽek Filips i Harold Brajd primili su još jedan izveštaj o brojnim, velikim ledenim bregovima, ovoga puta sa broda Mesaba, ali ni ovaj izveštaj nije stigao do kabine. Iako su upozorenja i dalje pristizala, nije bilo operativnih ili bezbednosnih razloga da brod promeni kurs. Titanik je imao tri grupe po dva osmatrača koji su se menjali na svaka dva sata, i bilo koje druge večeri skoro je izvesno da bi videli ledeni breg na vreme.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Ipak, u noći 14. aprila poklopilo se nekoliko fatalnih faktora: bez meseca i vetra, uz tamnu stranu brega koja je bila okrenuta prema brodu, osmatrači su bili bespomoćni. Da su ugledali santu desetak sekundi ranije, ili čak kasnije, nesreća bi verovatno bila izbegnuta. Čak i da je brod udario direktno u ledeni breg, pretpostavlja se da ne bi potonuo. Ali, kao što je Lajtoler rekao pred američkim istražiteljima, „te večeri je sve bilo protiv nas“.
23.39 - „Ledeni breg, pravo napred!"
U 23.39, ploveći južno od NJufaundlenda, osmatrači Frederik Flit i Reginald Li ugledali su veliki ledeni breg pravo ispred broda. Flit je tri puta pozvonio brodskim zvonom i telefonirao u kabinu. Šesti oficir Mudi se javio.
Flit: Jeste li tu!?
Mudi: Da, šta vidite?
Flit: Ledeni breg, pravo napred!
Mudi: Hvala vam.
Mudi je istog trenutka obavestio prvog oficira Merdoka o pozivu. Merdok (koji je u tom trenutku već video breg) naredio je potpuni zaokret nalevo, punom brzinom unazad, što je promenilo pravac u kom su motori okretali spoljašnje propelere (turbine koje su pokretale centralni propeler nisu mogle da promene pravac). Desna strana broda sudarila se sa bregom 37 sekundi nakon što je breg primećen, cepajući brodsko korito na nekoliko mesta i potiskujući zakivke ispod nivoa vode, praveći ukupno šest pukotina u prvih pet vodootpornih odeljaka. Peti odeljak pritom je oštećen za svega četiri metra. Nakon sudara, Merdok je naredio okretanje kormila krajnje udesno, što je zanelo Titanik tako da je krma zaobišla santu. Vodootporna vrata koje dele pregrade u potpalublju odmah su spuštena, ali je voda počela da puni prvih pet odeljaka - jedan više nego što je Titanik mogao da izdrži na vodi. Kapetan Smit, iznenađen jačinom udara, dotrčao je u kabinu i naredio da se „sve ugasi“. Nakon inspekcije koju su izvršili brodski stolar DŽ. Hatčinson i konstruktor Titanika Tomas Endruz, bilo je jasno da će brod potonuti. U 00.30, oko 50 minuta nakon sudara, Kapetan Smit je naredio da se čamci za spasavanje pripreme za ukrcavanje. 15 minuta kasnije četvrti oficir Jozef Bokshol ispalio je prvu raketu za pomoć.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
00.45 - Spušten prvi čamac za spasavanje
Prvi čamac za spasavanje, broj 7, spušten je sa desne strane broda nešto posle 00.45, sa svega 28 ljudi, iako je mogao da primi 65. Titanik je imao 20 čamaca za spasavanje sa ukupnim kapacitetom od 1.178 ljudi. Smatra se da je na brodu te večeri nalazilo 2.208 putnika i članova posade mada tačan broj putnika na brodu nije poznat ni danas.
00.45 — 01:55 - Evakuacija i haos
Evakuacija je počela sa čamcima na prednjoj strani broda. Na čamcu broj 6, koji je porinut u 00.55, nalazila se Margaret Braun, koju će kasnije istorija zapamtiti kao „Nepotopiva Moli“ zbog želje i zalaganja da spasi davljenike. Kada je evakuacija počela kapetan je naredio da žene i deca imaju prednost u ukrcavanju na čamce po običajnom pravu, koje inače nema osnovu u pomorskom pravu. Ovo pravilo nije isto shvaćeno − oficir Merdok, koji je rukovodio spuštanjem čamaca sa desnog boka Titanika, davao je prednost ženama i deci da se ukrcaju prvi, pa onda da pojedini muškarci popune preostala mesta ako nema nikoga. Sa druge strane, oficir Lajtoler je na levom boku broda striktno puštao samo žene i decu sa pojedinim izuzecima. Lajtoler je jedva kom muškarcu dao da se ukrca na neki čamac.
Jedan od glavnih problema je bio taj što posada nije imala puno iskustva u evakuaciji. Ranije u Belfastu, čamci su bili testirani do punog kapaciteta što je dokazalo njihovu bezbednost. Tomas Endruz je nameravao da namesti dodatne kranove za čamce, ali njegovi kolege su odustali od ove zamisli. Štaviše, 14. aprila ujutru je trebalo održati vežbu evakuacije koja se na kraju iz nepoznatih razloga nije ni desila. Sa druge strane, putnici na Titaniku ni dalje nisu bili svesni šta se zaista događa i zato su mnogi odlučili da ostanu na naizgled bezbednom ali tonućem brodu, umesto da budu u malom čamcu. Upravo zato je došlo do problema da čamci napuštaju brod sa manje putnika nego što su mogli zaista da prime. Ovaj problem je bio uočljiv naročito na prvim čamcima koji su otplovili. Na primer, čamac broj 5 je napustio brod sa 41 putnikom, broj 3 sa 32, broj 8 sa 39, a čamac broj 1 je od mogućih 40 putnika imao samo 12. Evakuacija sama po sebi uopšte nije išla glatko i dolazilo je do raznih problema, a na žalost i povreda.
Ozbiljnost situacije je postala očigledna tek oko 01.20 ujutru. Kotlarnice su počele da idu pod vodu i da propadaju, a mnogi putnici treće klase koji su odsedali u sobama na palubama G, F i E tek su tada shvatili šta se dešava. Oficiri nastavljaju da pale rakete za poziv u pomoć dok DŽek Filips i Harold Brajd na telekomunikacijama isprobavaju pozive za pomoć, SOS i CQD. Jedini najbliži brod koji je mogao da ih spasi bila je RMS Karpatija, ali s obzirom na to da je bila znatno sporija od Titanika stigla bi tek za četiri sata. Mnogo bliži brod je bio SS Kalifornijan, jedan od brodova koji je Titaniku slao upozorenja na ledene sante. Međutim, neko vreme pre sudara, posada Kalifornijana je isključila svoje telekomunikacije i nije bila u stanju da pomogne.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Urbani mitovi i popularna kultura šire informaciju da je velika smrtnost treće klase u toku potonuća bila uslovljena mnogim kapijama koje su odvajale prolaze u druge klase (ali i s pokušajem da se spreče razne bolesti).Bar na nekim mestima, delovalo je da je posada Titanika aktivno otežala bekstvo putnika treće klase. Međutim, na planovima Olimpika i Titanika nije bilo nikakvih gvozdenih kapija čija je namena bila da napravi prepreke. U stvari, jedino je SAD imala potrebu da napravi ovakvu distinkciju kako bi se emigranti, za razliku od ostalih putnika, iskrcali na ostrvu Elis. Mnoge kapije su u stvari ostale širom otvorene. Ipak, na kraju je preživela samo jedna trećina treće klase, a do komplikacija su doveli zamršeni hodnici, strah, opšti metež ali i jezički diverzitet; znaci su bili na engleskom jeziku, pa veći deo migranata nije ni znao kako da se snađe.
U 01.30, Titanikov ugao nad vodom počinje da raste. Dolazi do još poteškoća, naime, jer voda slobodno počne da poplavljuje Skotland roud, najduži hodnik na Titaniku na E palubi sa leve strane. Zato je Titanik počeo blago da se naginje na levi bok. U ovo vreme, Titanikov električni sistem polako posustaje i šalju se poslednje čitljive poruke. Sa druge strane, preostali čamci se popunjavaju sa što više ljudi. Čamac broj 11 je porinut sa pet ljudi više od predloženog kapaciteta, i skoro je potonuo zbog vodene pumpe kada je bio spušten u vodu. Čamac broj 13 je uspeo da izbegne ovo, ali ga je sila pumpe pogurala ispod čamca broj 15 koji su oficiri u tom trenutku spuštali. Katastrofa je na kraju izbegnuta. Na levom boku, peti oficir Harold Lou preuzme komandu nad čamcem broj 14, pritom pucajući u vazduh kako bi oterao grupu ljudi koja je pokušala da se probije. Na čamac broj 16 se ukrcala stjuardesa Violeta DŽesop, koja će kasnije preživeti slično iskustvo na Britaniku 21. novembra 1916. godine.
Prednja paluba broda je sada bila dosta napuštena, a veći deo ljudi koji su i dalje bili na brodu su pobegli na krmu. Sklopivi čamac C je porinut u vodu sa desnog boka, na kome je bio šef katedre Vajt Star Lajna, Brus Ismej, koga će društvo kasnije proglasiti kukavicom.
Jedna od vodećih priča za vreme potonuća Titanika je da je bend, čiji je vođa bio Valas Hartli, počeo da svira Nearer, My God, to Thee, katolički tropar koji prikazuje san Jakova u Starom zavetu. Međutim, ovo deluje da je dubiozno jer se ne slažu svi preživeli da je bend svirao ovu pesmu, a od njega se očekuje da u svakom trenutku svira neku ugodnu melodiju kako ne bi prouzrokovao paniku. Oko 02.05, biva porinut poslednji čamac sa spasavanje, sklopivi čamac D, dok posada pokušava da spusti sklopive čamce A i B sa krova komandnog mosta. Na Titaniku i dalje ostaje oko 1.500 ljudi.
02.15 — 02.20 - Poslednji trenuci
U 02.15 Titanikov ugao nad vodom počinje da raste sve više pošto dolazi do poplave do tada praznih delova u brodu. Porast ugla je doveo i do bržeg tonjenja, čiji je najgori efekat bio na prednjem delu. Sklopivi čamac A je bio blago poplavljen, a čamac B se prevrnuo. Od bitnih ljudi, ovde su uspeli da prežive pukovnik Arčibald Grejsi, Brajd i Lajtoler, ali oficiri Merdok i Henri Vajld su stradali.
Dolazi i do fizičkog naprezanja celog broda. Prvi dimnjak se srušio pod sopstvenom težinom i pravo u vodu, jedva promašivši Lajtolera, stvarajući talas vode. Putnici koji su se nalazili u daljim čamcima teško su mogli da opišu ovaj trenutak i mogli su samo da gledaju kako se 1.500 ljudi gura i preklinje za pomoć da prežive. Preživeli kao što su Lorens Bizli i DŽek Tajer su opisali jake zvuke koji su podsećali na eksplozije, na šta su mnogi posumnjali da potiče od kotlova koji su počeli da pucaju. Prema njihovim nalozima, krma Titanika se dignula uvis do ugla između 30 i 45 stepeni.
Nekoliko trenutaka kasnije, svetla na brodu su zatreperila jedanput i onda trajno otkazala, uronivši Titanik u tamu nakon mnogih pokušaja mehaničara na brodu da održe struju u funkciji. DŽek Tajer je pred istražiteljima opisao da je video „grupe među hiljadu i petsto ljudi na palubi kako se guraju i drže u gomilama kao pčele u roju da bi na kraju pali u gomilama, parovima ili jedan po jedan dok se dvesta pedeset stopa velike pozadine broda dizalo uvis.“
Ono što se desilo kasnije imalo je fizičkog objašnjenja. Titanik je sada bio izložen ekstremnim silama koje su delovale u suprotnim pravcima. Poplavljen pramac je vukao brod naniže, a krma puna vazduha ga je održavala na površini. Dejstvo ove dve sile je imalo centar u trupu broda koji nije izgrađen da bi izdržao takav pritisak. Nedugo nakon što je brod izgubio struju, prelomio se na dva dela. Ovo je bio predmet diskusije u kasnijim istraživanjima. Neki preživeli, kao što je Arčibald Grejsi, bili su sigurni da je brod potonuo u jednom komadu, dok su mnogi ostali izjavili da se prelomio. Kada je olupinu Titanika otkrio Robert Balard 1985. godine on je ustanovio da su motori, kao i mnogi kotlovi, ostali na svojim mestima. Prema tome, „velika buka“ koju su opisali preživeli bio je prelom broda.
Jedino što je držalo dva dela u ovom trenutku bila je kobilica broda, usled čega je nekoliko puta teži pramac povukao krmu uvis. I kobilica je uskoro popustila pa je pramac počeo da tone ka dnu Atlantika. Krma počinje da tone i ispravi se tako da je gotovo pod pravim uglom u odnosu na površinu vode. Krma je potonula i nestala iz vidika oko 02.20, dva sata i dvadeset minuta nakon sudara sa ledenim bregom. Brodu je bilo potrebno oko pet minuta da potone, ostavljajući za sobom puno komada i ostataka. Dok je olupina pramca ostala cela, krma je i dalje u sebi imala nešto vazduha dok je potonula, zbog čega je prasnula i zato je sad njena olupina u najgorem stanju.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
02.20 — 04.10 - Putnici i posada u vodi
Odmah nakon što je Titanik potonuo, na stotine putnika i posade ostali su da umiru u hladnom moru okruženi ostacima broda – drvo, metal i razni nameštaj koji su raketirali ka površini dok se Titanik raspadao pri spuštanju do dna Atlantika. Putnici u čamcima oko sebe su bili užasnuti da čuju vriske ljudi koji su zapomagali. Profesor Lorens Bizli koji je preživeo potonuće je izjavio u jednom istraživanju da mu je to zvučalo kao „svako moguće osećanje ljudskog straha, očaja, agonije, strašne kivnosti i blagog besa izmešano sa beskrajnim iznenađenjem“. DŽek Tajer je izjavio da su ga zvuci podsećali na roj zrikavaca letnje noći. Bizli je izjavio da su ovi zvuci bili prilično neočekivani i da niko u čamcima ne bi mogao da pobegne od tih parališućih vrisaka.
S temperaturom od –2 °C, voda je bila smrtonosno hladna, dovodeći do smrti za svega 15 ili 30 minuta. Razlog nije bila jedino hipotermija, što je često verovanje u pričama o katastrofi. Neki su se, naime, i udavili, a ostali su postradali od srčanih napada čije je javljanje olakšalo smrzavanje u ledenoj vodi. Dvadesetak minuta kasnije, vrisci su počeli da se stišavaju jer su žrtve u vodi polako gubile svest i umirale. Neki preživeli putnici su izjavili čak da vrisak ljudi u pomoć nije bilo najteže podneti, nego tišinu koja je potom usledila. U okolini, osamnaest čamaca od kojih je većina imala prazna mesta su plutali dok su njihovi ukrcani debatirali šta bi trebalo uraditi. Jedini čamac koji je uspeo da se vrati do mesta potonuća sa pozitivnim rezultatima bio je čamac broj 14, kojim je upravljao Harold Lou. On je uspeo da izvuče četvoricu muškaraca iz vode od kojih je jedan kasnije podlegao smrzavanju.
Treba takođe pomenuti i čamac broj 6, u kome je došlo do ozbiljne svađe između Margaret Braun i intendanta Roberta Hičensa (koji se u vreme sudara sa ledenim bregom nalazio za kormilom), koji je odbio da se vrate od straha da će ih ljudi potopiti. Ovo Braun nije uplašilo i hrabro je ubedila ostale žene u čamcu da veslaju ka mestu nesreće uprkos Hičensovim uvredama i vikanju. Braun je na kraju zapretila da će ga izbaciti iz čamca, posle čega je on ućutao videvši da ne može da zaustavi ovu motivaciju. Čamac broj 6, na žalost, nije naišao na preživele.
U čamcu broj 1 je došlo do situacije koja je u kulturi postala prilično kontroverzna. Prema nekim nalozima, Kozmo Daf-Gordon i njegova žena Lusi su navodno podmitili ostale ljude na čamcu (od kojih su većina bili članovi posade) kako se ne bi vratili da pomognu. Međutim, kasnije na istragama koje su sproveli britanska vlada i američki senat, oni su izjavili da su bili svesni koliko je ljudima u čamcu bila potrebna podrška nakon što su izgubili dosta svojih stvari, dok su bogataši lako mogli da nadoknade ono što je izgubljeno. Tako je Daf-Gordon po dolasku na Karpatiju dao svakom članu posade po pet funti kao nadoknadu za odeću i ostale potrepštine.
LJudi u ostalim čamcima nisu imali šta drugo da rade osim da čekaju šta god je bilo sledeće. Jedini koji su znali da pomoć zaista stiže bili su drugi oficir Lajtoler i telegrafski operater Harold Brajd, čiji kolega Filips nije preživeo. Nije bilo ni hrane ni vode u čamcima, većina nije imala ni svetla, a vazduh je bio užasno hladan. Situacija je bila naročito loša na sklopivom čamcu B, koga je održavao na površini vazdušni džep u prevrnutom trupu. LJudi su u suštini počeli da gube nadu.
Spasavanje i polazak
RMS Karpatija je konačno stigla na mesto nesreće 15. aprila 1912. oko 03.30 sati ujutro, kada su putnici u čamcima uočili njena svetla. Ovo ih je jako usrećilo iako je bilo potrebno još četiri sata da se svi prebace sa čamaca na Karpatiju. LJudi iz sklopivih čamaca A i B su prebačeni u druge čamce. Očevici su izjavili da se Karpatija nalazila usred ledenog polja (čak dvadesetak visine 60 metara). Prvi čamac sa kog su se ljudi iskrcali bio je broj 2, oko 04.10 sati. Poslednji čamac, broj 12, pokupljen je oko 08.30. Oko 09.15, brodovi Maunt Templ i Kalifornijan stigli su na scenu suviše kasno da bi spasili bilo koga. Karpatija, koja je u to vreme išla maršrutom NJujork—Rijeka, nije imala dovoljno bolničkih zaliha za preživele, pa je kapetan Artur Rostron naredio da prebace preživele u NJujork gde će dobiti ispravnu negu. 18. aprila 1912. oko 21:15 uveče, Karpatija sa preživelima, je stigla u NJujork. Za svoje učešće u spašavanju nastradalih sa broda Titanik, posada Karpatije je bila nagrađena medaljama. Članovi posade su dobili bronzane medalje, brodski oficiri su dobili srebrne medalje a kapetan Rostron je dobio srebrni bokal i zlatnu medalju, koje im je predala poznata američka umetnica Moli Braun. Kapetan Rostron je kasnije čak bio pozvan u Belu kuću od strane tadašnjeg predsednika SAD Vilijama Tafta, gde mu je predata Kongresna zlatna medalja, najveće moguće priznanje koje je kongres mogao da mu dodeli.
Među preživelima bio je i Srbin iz Like Nikola Lulić.
Foto: Profimedia, Vikipedija
Kada je brod potonuo, spušteni čamci za spasavanje bili su napunjeni u proseku samo do 60%. Dva sata nakon što je Titanik potonuo, RMS Karpatija je došla na mesto nesreće i počela sa spasavanjem preživelih u toku nekoliko narednih časova. U 08.50 časova, Karpatija je zaplovila put NJujorka gde je pristigla tokom večeri 18. aprila 1912. godine pod jakom kišom.
Bio je kraj ere o ideji da po bogastvu koje se koristilo na brodovima moglo da ide, i da većina treće klase nije uspelo da preživi potonuće. Od ukupno 709 putnika, samo je 528 preminulo iz treće klase, 166 iz druge i 123 iz prve.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Olupine broda su 1. septembra 1985. godine pronašli Žan-Luis Mihel i Robert Balard. Postoje tvrdnje da su ostaci broda pronađeni 1982. godine, a da je to 1985. objavljeno. Mada, te tvrdnje nisu potpuno tačne, sem sitnih koji su bili skupljeni sa plaže Halifaksa, dok su krupniji i teški bili podignuti nakon istraživanja olupine. Tokom tog perioda, Američka mornarica je želela da unapredi tehnologiju kako bi Balard mogao da nađe ruske podmornice Trešer i Škorpion koje su bile udaljene od Titanika. Nakon upešne misije, 1984. godine, Američka mornarica je odobrila Balardu da može odradi ono što želi: da nađe olupinu Titanika.
U julu 1985. zajedno sa francuskim timom iz Francuskog instituta za eksploataciju mora na istraživačkom brodu Le Suroit, koji je imao napredniji sonarski sistem SAR, Žan Luis Mihel i Balard su krenuli u potragu za olupinom Titanika.
Nakon Titanikovog potonuća, veći broj novina o tragediji je izlazilo. Mnogi filmovi su bili snimljeni, knjige su se pisale, muzike komponovane, crtane su slike i slično. Pa čak i u metaforičkom smislu.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Tokom godina je bilo mnogih filmova, dokumentaraca, dokumentarnih drami i TV emisija o Titaniku. Među kojima su crtani filmovi i drame.
Godine 1955, Volter Lord je napisao knjigu Noć za pamćenje uz pomoć pisama od preživelih koji su tad još živeli u Americi. Godine 1958. po knjizi je snimljen istoimeni doku-dramski film. Po njemu je i DŽejms Kameron bio inspirisan da snimi svoj Titanik tek 1997. godine.
Pogledajte kako danas izgleda Titanik
