- Zašto bih prestala? Moj bar nije posao, to je moj život - kaže Ana koja je zvanično otišla u penziju sa 60 godina, još 1984.
Danas, iako ima 100 godina, i dalje svakodnevno priprema kafe gostima – čak i za Božić i praznike. NJena poslednja prava pauza bila je još 1950-ih, kada je osam dana provela u Parizu.
Svaki dan je za šankom već 65 godina
Rođena je u obližnjem selu Veco, a nakon Drugog svetskog rata radila je u restoranu na Ženevskom jezeru, gde je upoznala muža Renea, Švajcarca. Zajedno su kupili kafić u centru sela. Rene je preminuo pre više od 50 godina, ali Ana nije prestajala da radi.
Cena espresa kod Nonne Ane je 1,20 evra, a kapućina 1,50. Ako nema turista, nekada u kasi ostane svega 40 evra na kraju dana. Prima penziju od 590 evra mesečno, ali kaže da joj više ni ne treba.
- Važno mi je da sam među ljudima. Tada se dobro osećam.
Pročitajte još
Ipak, primećuje i promene u ponašanju gostiju: "Ranije su ljudi sedeli, pričali, igrali karte... danas svi gledaju u telefone." Kada nema posla, uzima igle i plete.
Ne nosi naočare, uzima pola tablete dnevno
NJeno zdravlje je, kako kaže, i dalje čvrsto: "Glava mi i dalje radi, a i kosti su mi dobre."
Poslednji put je bila kod lekara pre dve i po godine – mada njena ćerka tvrdi da je to bilo pre pet godina. Ne nosi naočare, ali koristi slušni aparat koji "ionako ne radi", i uzima samo jednu polovinu tablete za pritisak dnevno.
- Ne mora baš sve da se veruje doktorima.
Bar "neće" nadživeti nju
Nona Ana ne pravi planove za budućnost. "
- Ranije sam želela ponovo da odem u Pariz, ali to se verovatno neće desiti - dodaje uz smeh:
- Nije ni važno, Francuzi ionako ne znaju da naprave kafu.
Svesna je da njen kafić neće opstati posle nje: "Kada mene više ne bude, neće biti ni bara."
Ćerka Kristijana, koja radi u opštini nasuprot kafića, ne planira da preuzme porodični posao.
BONUS VIDEO:
