U tako teškim trenucima kada na tas stavljamo svoje odluke i želje okoline, potrebno je pokušati pronaći prave odgovore u veri. Šta je ta griža savesti koju osećamo zbog propuštenih prilika i kakav je odnos vere prema takvom nametanju normi okoline, piše Nikola Knežević, u svom eseju "Feeling left behind ili umetnost poređenja." Za njega možemo reći da je po svedočanstvu iz diplome pravnik, po opredeljenju bogotražitelj i čovekotražitelj.
FEELING LEFT BEHIND ILI UMETNOST NEPOREĐENJA
Znate onaj osećaj koji vas iznutra, iz stomaka grize i govori vam da ste zbogsvojih pogrešnih životnih izbora nepovratno potrošili neke godine vašeg života ("mladost") i propustili da uradite stvari za koje vaše okruženje smatra da je tad bila prilika da se urade? A da sada... više nema vremena za njih.
Ovaj fenomen nije nepoznat savremenoj popularnoj psihologiji (pomenimo tu DŽordana Pitersona, na primer) koji ga imenuje sintagmom " left behind (in life)".
Naime, pošto nismo izolovana bića, okruženje utiskuje u nas od malih nogu svoja očekivanja, za koja na kraju poverujemo da su naše iskrene želje. I razvije se tu na kraju jedna želja, ali samo ta da se uklopimo u ono što žele drugi.
Pomenuti neprijatni osećaj može tad, kad shvatimo da smo nešto u životu propustili, biti jako pogonsko gorivo za uvećani trud i rad, za trku i vratolomiju da bi se uhvatio korak sa tim nepisanim očekivanjima (ne i sa Božijim zapovestima ili prirodnim moralom) maskiranim u naše želje. Za put pravo u besmisao.
Pročitajte još
Ako nasednemo na tu zamku nečastivog, da treba nešto u svom životu da Foto: Profimedia
"nadoknađujemo"; da bi "sustigli"; ostale i uklopili se u ono što se smatra normalnim i poželjnim, time počinjemo da palimo u sebi doživotni plamen nezadovoljstva, pakleni osećaj večitog kaskanja za navodno "boljima" od sebe, ulazimo u trku kojoj nema kraja, trku ne sa drugim ljudima, nego sa njihovim utvarama koje smo sami stvorili, u kojoj na kraju uvek gubimo a u kojoj nas niko ni ne tera da učestvujemo osim nas samih.
Naravno, normalno je da se, kada uvidimo svoj nedostatak, kajemo zbog uzroka koji su do njega doveli i trudimo da ga suprotnim ponašanjem u budućnosti uklonimo i time se na neki način iskupimo za njega, ali ako grozničavo preterujemo u tome, i to pogotovo da bi u sebi prigušili osećaj inferiornosti pred drugima, mi tada na delu odbacujemo Hristovu Iskupiteljsku žrtvu koju na rečima ispovedamo. Suludo pokušavamo da nešto dodamo na podvig Onoga koji je jednom za svagda platio Svojom krvlju za greške, promašaje i nedostatke svakog od
nas i time nas od njih oslobodio. Mučeći se da se iskupimo za neuspehe u ovozemaljskim stvarima, zaboravljamo da je svako od nas već pobednik time što je Hristom iskupljen od najvećih neprijatelja - smrti i prolaznosti.
Kada pristanemo da se poredimo sa drugima i uvidimo kako smo navodno manje postigli, zaradili, završili, kako vozimo lošiji automobil – a to nam neće biti teško u sadašnjoj epohi društvenih mreža i na njima vladajuće kapitalističke svesti sa svojim imperativom konkurencije – takvoj ludačkoj analizi nema kraja.
Jer dok se mi upinjemo i trudimo da tog navodno uspešnijeg čoveka
sustignemo, on isto tako radi i napreduje u svom životu. Kada mi budemo vozili automobil koji on vozi, on će voziti još bolji i skuplji. Budemo li postigli kvadraturu stana koju on ima, on će tad živeti u još većem. Svet ne stoji. I tako ćemo uvek biti nekoliko koraka iza njega, ili nekog drugog! Da li nam to treba, da tako sebe mučimo?
Pred nama je, kao i uvek, izbor. Ili da na svoj davni propust gledamo kao na rupu zbog nikad uzidane cigle u zdanje našeg života zbog koje ceo zid ne stoji dobro, i potrošimo ceo život na popunjavanje te rupe sa nikad dovoljnim brojem cigli (čitaj: na kaskanje za drugima)...
Ili...
Pošto očigledno taj prvi izbor lagano pretvara naš život u pakleno
škrgutanje zubima dok nas, još pre smrti, kao što Biblija opisuje, jede crv koji ne umire, da ipak dopustimo sebi zaključak da nije TO istina o životu. Jer nudi jedino očaj. Ne daje ikakvu perspektivu ni utehu. Previše žulja.
A svest da smo neponovljivo dete Božije nam daje mogućnost da živimo.
Foto: Profimedia
Koliko god nam, zbog obmane čulnom stvarnošću nekad bilo teško da u topoverujemo, svako od nas ima svoj put, neponovljiv i tajanstven, jedino Bogu znan.Pošto su ličnosti, uvek jedinstvene i neponovljive, te koje učestvuju u istoriji, i svaka životna situacija u kojoj se one nađu je u nečemu jedinstvena i neponovljiva, dakle nikad do kraja uporediva sa drugim situacijama drugih ličnosti. Ovo nas čuva od malodušnosti u teškim trenucima ali i od preuznošenja nad drugima u momentima uspeha. Ko, onda, od onih koji nisu hodali našim cipelama (dakle, svi
ostali) ima pravo da nas stavlja u Prokrustovu postelju svojih merila?
A evo još jedne istine, možda još teže za prihvatanje jer direktno ranjava naš ego.
Ne postoji izgubljeno vreme i propuštene prilike! Svi ti naizgled uludo bačeni sati, dani i godine, čak decenije, pogrešni izbori, strah od neuspeha koji nas je kočio, promašene ljubavi i prijateljstva su nam očigledno BILI POTREBNI da bi postali sve ono što smo sad. Da nije tako, Bog, kao jedini Svedržitelj svega što je stvoreno, ne bi dopustio da nam se dese stvari koje su nam se desile. A pošto jeste tako, onda je vreme iza nas imalo svoju svrhu a mi očigledno nismo bili toliko pametni i brzi za promenu kao što smo mislili.
Ove dve istine su kraci krsta na čijim oštrim ivicama nam valja raspinjati svoju strast za poređenjem sa drugima i svoju tugu za propuštenim prilikama. Jedini drugi izbor osim ovog nam je očaj, besmisao i zavist prema bližnjima.
Pogledajmo sada tog našeg nedavno diplomiranog akademskog građanina. Ili onog srećno oženjenog poznanika (za kog govore da je "uhvatio priliku dok još ima vremena"). Hajde za početak da konstatujemo da mi uopšte i ne znamo koji mu je bio motiv da postigne i uradi to što je postigao i uradio – i time svako naše dalje poređenje sa njim gubi smisao. Nekad je u pitanju lična ambicija, ili direktni pritisak nekih bliskih ljudi, ili potreba za nadomešćivanjem nečeg što nije imao a evo sada ima. Često je pak u pitanju ono što je i naša tema ovde – potreba da se čovek uklopi u društvene norme, u ono što se smatra poželjnim.
Foto: Profimedia
Da li nam je jasno da je tom našem poznaniku, ako je sve to uradio samo zato da ne bi "štrčao", gore nego nama! Ne postoji dobra stvar koju možemo uraditi ako nam je motiv uklapanje u poželjan obrazac – samo radi uklapanja. To je kao ulazak u pogrešan voz – svaka stanica do koje nas dovede je pogrešna. Na tome mu zavidimo? Društvene norme i imperativi su za one koji žele da se uklope u prosek; za
ličnosti pak Bogu opredeljene i okrenute, slobodne sinove i kćeri Božije su božanske zapovesti, i ništa drugo. Ko normalan želi da bude prosek zbog same prosečnosti?
Naravno, koliko god bio Ličnost, normalan čovek će pročitavši ovo
pomisliti da nije baš toliko jedinstven i neponovljiv da ne bi nikad i ni na koji način mogao biti izmeren i upoređen sa bližnjima. I u pravu je. Jedini ljudi sa kojima smo pozvani da se upoređujemo su Bogočovek Isus Hristos i njegovi Sveti. Neuporedivi Bogočovek kao večni i idealni uzor svima nama, sa Kojim se valja porediti isključivo da bismo uvideli šta nam nedostaje. NJegovi pak Sveti, počevod onih iz prvih vekova Crkve pa do prosijavših u našim danima, kao naši vodiči ka Hristu, kao oni čijoj paloj prirodi smo bliski, čije duhovne borbe možemo razumeti (naročito ako su živeli u našem vremenu) ali i duhovne pobede ponoviti, i koji nam, zavisno od konkretnog Svetog kog izaberemo kao svog uzora, sa njegovim jedinstvenim darovima i žitijem, bliže ocrtavaju puteve našeg
životnog podviga.
Hristovoj žrtvi kojom nas je iskupio od greha, smrti i đavola nemamo šta dodati. Pogotovo ne zaludnim mučenjem samih sebe.
Zato, imamo li drugog izbora osim da verujemo da nas najbolje tek čeka?
Završeno na Bogojavljenje, 6/19. januara leta Gospodnjeg 2023.
Zašto biti deo "Kulturnog korena"? Zato što je izuzetno važno doprinositi kulturi kada se prave vrednosti zaboravljaju ili što citat kaže "Kultura je most između prošlosti i budućnosti." Mi smo tu da pružimo šansu da talentovani ljudi dođu do izražaja, da se čuje za njihov rad, da se čuje glas. Mi smo tu da ujedinimo svakog čoveka u lepoti i iskrenosti umetnosti, kao i sve umetnike iz različitih oblasti.
Ukoliko želite da budete deo ovog kulturnog dodatka, radove možete slati na sledeću mail adresu: nportal.info@gmail.com
Zabranjeno je svako kopiranje i preuzimanje autorskih tekstova!
BONUS VIDEO:
