Savindan je dan posvećen prvom srpskom arhiepiskopu Savi, sinu Stefana Nemanje,velikog župana srpskog. Rastko Nemanjić, potonji Sveti Sava, rođen je oko 1175., a upokojio se u gospodu 27 januara 1235. u Manastiru Trnovo u Bugarskoj.
Kad se piše živog Svetog Save, piše se, u stvari, početak naše prosvete u srednjem veku. Srbi ga slave kao prvog učitelja i postoje mnoge priče, pesme i legende u kojima Sava podučava srpski narod raznim veštinama.
Sava je 1219. uspeo da obezbedi samostalnost srpske crkve i postao njen prvi arhiepiskop. Za sedište arhiepiskopije odredio je Manastir Žiču, a pravoslavnu crkvu razdelio je u osam episkopija. Za svoga života najviše vremena posvetio je organizaciji srpske države i crkve, kao i prosvećivanju srpskog naroda. Napisao je Žitije Svetog Simeona, odnosno biografiju svog oca Stefana Nemanje, karejski, hilandarski i studenički tipik, gde je propisao pravila života u manastirima i crkvi. Uradio je zakonopravilo, poznato i pod nazivom Krmčija Svetog Save.
Nema sumnje da je pravoslavna crkva u Srbiji najviše učinila da se već u prvim decenijama posle njihove smrti proslavi život i rad Stefana Nemanje i njegovog sina Save, tako da se svest o vrednosti njihovog delanja raširila u sve srpske krajeve, stvarajući od njih kult. Večernja s litijom, svečana jutarnja i svete liturgije, sve uz pojenje pesama u kojima se veličaju dela Svetog Saave, sačuvana su u svim krajevima gde žive Srbi.
Proslavljanje uspomene i praznika Svetog Save otpočeo je u srpskim zemljama pod Turcima, najpre u crkvama.Tek docnije se ta crkvena proslava razvila u narodnu svečanost, i to u onim krajevima gde je počela, više kulturna nego politička, borba protiv tuđina i tuđinskih uticaja. Svetosavske akademije i svečanosti održavaju se u svim srpskim krajevima.
Pročitajte još
Knez Miloš je naredbom od 5.februara 1827. proglasio Dan Svetog Save za neradni, a onima koji ne bi tog dana došli u crkvu ili dućan zatvorili odredio da „ne samo globu crkvi plate, no i apsom i telesnom kaznom kaštigovani budu". Namesništvo kneza Mihaila Obrenovića odredilo je 2.januara 1840. da se Sveti Sava smatra školskim patronom.Tada su uvedene i školske proslave po gimnazijama.
U srpskom narodu rašireno je verovanje da je Sveti Sava činio razna čuda. Mnogi mu se i danas molitvom obraćaju da im pomogne. Sveti Sava je pravi primer epifanije-verovanja da svetitelji često pohode ljude u ovozemaljskom svetu. Veruje se da on stalno putuje po svim zemljama gde žive Srbi.
Kad se od Požege krene prema Čačku, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, u jednoj pećini iznad Manastira Nikolje, nalazi se izvor vode za koji se tvrdi da ga je udarcem štapa stvorio Sveti Sava da bi kaluđeri imali vode. O ovom izvoru Vuk Karadžić piše: "S gornje strane u drugoj pećini ima mali izvor, koji se zove Sveta voda, ili kako što kaluđeri govore Savina voda.
I ova pećina je bila zazidana, i kažu da su u njoj neki isposnici živjeli, a sad ljudi iz okolnih sela dolaze u Mladu nedelju, te piju te vode, umivaju se s njom lijeka radi. " Koliko je ovaj izvor bio poznat govori i podatak da ga je znameniti svetski istoričar Kanic zabeležio u svojim putopisima 1868.godine. On piše:"...i ove vernike privlači naročito u pećini iznad Manastira Nikolje Savina voda koja je nadaleko čuvena.
Priča se da su u toj pećini živeli neki isposnici koji su se zavetovali da nikad neće okusiti meso. Svake mlade nedelje dolazi staro i mlado iz okoline da pije vodu, i još više, da opere oči, jer veruje u njenu lekovitost." U Čačku je običaj da svako ko ima đaka na Svetog Savu obavezno u svojoj kući pravi slavsko žito. Slavi se kao krsna slava.
MOŠTI SVETOG SAVE
Posmrtni ostaci Svetog Save, jednog od najvećih srpskih svetitelja i prvog arhiepiskopa SPC, bile su sahranjene u manastiru Mileševa. Međutim, nakon jednog ustanka Srba protiv Turaka, tadašnji Sinan paša je rekao da se mošti prebace u Beograd i tamo spale za kaznu.
To je i učinjeno pre tačno 425 godina, na današnji dan, 1594. godine.
Ispostavlja se da se na mestu na kojem je danas hram Svetog Save na Vračaru desilo pomenuto spaljivanje, jer u spisima stoji da su mošti izgorele na brdu Vračar. Ali, u to vreme, Vračar nije bio toliko veliki i smatralo se da je to mesto gde je Sveti Sava spaljen zapravo - današnji Tašmajdanski park.
Tamo gde je sada hram nalazila se, navodno, močvara, a na Slavili se nekada pecalo, jer je tu bila bara.
Sinan paša je navodno došao Carigradskim drumom (danas Smederevski put) da spali Savine mošti. Hteo je da spali kosti na što većem mestu, kako bi što više građana moglo da vidi lomaču i zatraši ih, a upravo je to mesto bilo centar svega, odakle se sve moglo videti.
Ipak, početkom 19. veka Gligorije Vozarević, čovek koji je najzaslužniji za osnivanje Narodne biblioteke, mislio je da je pronašao mesto spaljivanja, jer je na periferiji našao nepoznati drveni krst. Zamenio ga je novim 1874, a ceo kraj je dobio naziv "Vozarev krst". Danas se taj kraj zove Crveni krst.
Ali, tu nije kraj priče, jer je Odbor za podizanje hrama Svetog Save odlučio da se objekat podigne na vrhu Vračara, gde se sada nalazi najveća pravoslavna svetinja na Balkanu, verujući da su ti spaljene mošti, jer se i odatle vidi dobar deo Beograda.
Šta je prava istina, možda nikad nećemo ni saznati, ali treba imati na umu da je tokom 19. veka Tašmajdan bio gradsko groblje, gde je knez Miloš i napravio crkvu, nedaleko od mesta spaljivanja, poznatiju danas kao crkva Svetog Marka, posvećenu svom sinu Marku. Ovim povodom, na dan spaljivanja moštiju Svetog Save, pomolite se svecu ovim rečima:
- Veliki ukrase među Svetiteljima, Bogomudri oce Savo, molimo ti se, mi, sluge tvoje, i pripadajući vapijemo ti: ne ostavi decu svoju, oče, nego svagda budi s nama, kao što si obećao, da te i mi po dužnosti slavimo, da te veličamo, da proslavljamo veličinu i silu tvoju, i da ti prinesemo dostojnu pesmu, kličući i govoreći: tebe veličamo, Svetitelju, tebe slavimo, Svetilniče, tebi se klanjamo, oče Savo, moli, molimo ti se, da se spasu oni koji slave Sveti Spomen tvoj. AMIN.
(Pink/Srbija Danas)
