Kad se spomenu psi iz Černobilja, ljudi širom sveta zamišljaju stvorenja koja su drugačija od pasa kakve smo navikli da gledamo. Ne baš da imaju šest nogu i sjaje u mraku, ali ne misle da je s njima sve u redu. Zato svaki put kad se pojavi vest o njima, poveruju u najluđe teorije. Tako je, kad je nedavno došla vest da su tri psa poplavela (doslovno), deo onlajn komentatora bio uveren da je to od radioaktivnosti. Ne samo oni - i mediji su preneli ta nagađanja.
Mediji su i 2021. pisali o slučaju plavih pasa iz Rusije. Snimljene su tada životinje nebesko plavog krzna. Nakon početnog čuđenja, pojavila se teorija da su se uvaljali u bakreni sulfat odbačen iza jedne fabrike. U slučaju Černobilja, komentatori na internetu nisu se setili tog slučaja, nego su odmah okrivili - radijaciju.
Foto: Jutjub pritnskrin/New York Post
Odakle psi u "Zoni isključenja"?
Iako se veruje da su to sve potomci pasa koji su 1986. godine, nakon eksplozije reaktora i evakuacije ljudi, ostali iza njih, to nije u potpunosti tačno. Da, većina pasa zaista jest potomstvo tih čupavaca, a povremeno se pojavljuju novi psi. Kako navode lokalni vodiči, pojedini stanovnici koriste područje Zone isključenja da se reše neželjenih legla. Dovezu se na neko mesto na kom nema kontrole, barem u tom trenutku, i ostave leglo. Neki ne prežive, jer su se na to područje vratile velike zveri, drugi uspeju i ostanu živi na tom području.
Naučnici koriste černobiljske pse da bi proučavali na koji način sisri žive na takvom području. Uz to, naravno, vrše kastracije kako populacija ne bi rasla. Jedan od njih, Timothy A. Mousseau sa Univerziteta u Južnoj Karolini, koji je naučni savetnik u programu Psi iz Černobila, razbio je mit o tome da radijacija utiče na boju krzna. Bar u ovom slučaju.
Foto: Jutjub pritnskrin/New York Post
NJegov tekst objavili su iz organizacije "Clean Futures Fund" (volonterska grupa koja, između ostalog, pomaže psima iz Zone) u Fejsbuk grupi "Dogs of Chernobyl". U njemu Timoti navodi kako su nedavno u Zoni viđena tri psa plave boje. Odbacio je mogućnost da je to mutacija do koje je došlo zbog radijacije i istao da se ne radi ni o kakvom evolucijskom prilagođavanju na radijaciju.
- Plava boja verojatno potiče iz prevrnutog prenosnog toaleta u kom su se psi valjali po izmetu, kao što psi često rade. Plava boja bila je jednostavno znak nehigijenskog ponašanja pasa. Kao što svaki vlasnik psa zna, većina pasa će pojesti gotovo sve, uključujući i izmet - pojasnio je.
Dodao je i kako su netačne teorije koje kruže društvenim mrežama o tome da su psi i vukovi iz tog područja razvili genetsku mutaciju, pa su otporni na radijaciju. I rak. Naučna literatura je jedino nedvosmisleno pokazala da postoje dve genetski različite populacije poludivljih pasa u zoni Černobila - jedna oko nuklearne elektrane nedaleko od Pripjata, a druga u i oko grada Černobilja, oko šest kilometara južno od elektrane.
- Genetska istraživanja pokazuju da su većina tih pasa potomci kućnih ljubimaca koje su ljudi bili prisiljeni da ostave za sobom i da je od tada bilo vrlo malo migracija između dve populacije, što im je omogućilo da se razvijaju nezavisno jedna od druge, kao i nezavisno od drugih pasa iz okolnih područja. Te dve populacije postoje kao ostrva odvojena nenaseljenim područjem. Nedostatak protoka gena među njima stvara uslove za evolucijske promene, ali do danas naučni izveštaji ne pronalaze dokaze da su se te populacije razvile u bilo kojem prilagodbenom smislu kao odgovor na svoja radioaktivna okruženja - istakao je i dodao kako, suprotno nekim medijskim natpisima, psi iz Zone nemaju ni veći ni manji broj oboljenja poput raka.
Foto: Profimedia, Shutterstock, Jutjub pritnskrin/New York Post
A vukovi?
- S obzirom na vrlo malu veličinu populacije, a reč je o nekoliko desetina jedinki, epidemiološka studija koja bi pokazala povezanost između radijacije, raka i genetskih promena imunološkog sistema bila bi nemoguća. Takva istraživanja obično zahtevaju milione opažanja (ili barem desetine hiljada), jer čak i kada su stope raka visoke, on je i dalje relativno redak, što čini statističke povezanosti vrlo izazovnima.
Očito, rast populacije vukova u Černobilju često se navodi kao primer ponovnog divljanja i koristi se kao dokaz da radijacija možda i nije toliko opasna te da je lov glavni razlog zašto vukova nije bilo na tom području pre katastrofe. Iako je ovo drugo (tj. lov) verojatno tačno, nema dokaza koji bi sugerisali da vukovi nisu negativno pogođeni radioaktivnim zagađenjem. Ono što sigurno možemo reći jeste da je lov verovatno važniji faktor koji utiče na populacije vukova od radijacije, što zapravo i nije iznenađujuće - dodao je.
Foto: Shutterstock
Većina studija koje su istraživale populacije biljaka, životinja i mikroba u Zoni nisu pronašle dokaze o znakovima prilagodljive evolucije. Postoji samo jedno istraživanje koje pokazuje ono što bi moglo biti prilagođavanje na radijaciju, i to za bakterije koje žive na krilima ptica. To nije iznenađujuće s obzirom na to da se bakterije mogu vrlo brzo razmnožavati. Od katastrofe do danas bilo je hiljade generacija bakterija, što omogućuje prilagodljivu evoluciju, dok psi i većina drugih biljaka i životinja često imaju samo jednu priliku za razmnožavanje godišnje, što značajno usporava evolucijski odgovor na promene.
Jedna naučna studija sugeriše da psi pokazuju određene znakove promena u "ekspresiji gena" na radioaktivnijim područjima, ali to je verovatno direktno fiziološki odgovor, a ne odraz genetskih promena.
Foto: Profimedia
- Većina objavljenih naučnih studija pokazuje da mnogi od proučavanih organizama pokazuju značajne negativne posledice radijacije u delovima Zone gde je radijacija visoka. Većina ljudi ne zna da unutar 2600 kilometara kvadratnih Černobiljske zone isključenja (CEZ) možda samo 30 odsto površine može da se smatra opasnim, dok je ostatak relativno "hladan", odnosno, nije radioaktivan. CEZ je zapravo mozaik nivoa radijacije koji odražava obrasce smera vetra i padalina u vreme nesreće. Nije ravnomerno radioaktivan - pojasnio je.
(Jutarnji)
