U to vreme, jedan od razloga za nedostatak udara bio je nedostatak američkih vojnih snaga na Bliskom istoku, ali taj problem je sada rešen.
Značajni resursi, koje je Tramp nazvao „ogromnom armadom“, stigli su u region i spremni su da napadnu Iran ako predsednik izda naređenje, piše Si-En-En.
Sukob je verovatan
Koja je svrha ovih snaga? Da su bile na mestu pre nekoliko nedelja, vazdušni napadi bi možda napravili razliku pre nego što je režim počeo sa svojim obračunom. Ali protesti su od tada ugušeni, a administracija nije jasno stavila do znanja šta sada želi od Irana.
Tramp je ove nedelje naveo „NEMA NUKLEARNOG ORUŽJA“ kao ključni zahtev, dok su njegovi pomoćnici izneli dodatne uslove, uključujući ograničenja iranskih raketa i prekid podrške militantnim grupama.
Foto: Profimedia
Bela kuća je retko pominjala demonstrante od masakra, osim navodnog obećanja Irana da će zaustaviti pogubljenja.
Pročitajte još
Ovaj nedostatak jasnoće u zahtevima sugeriše da postoji malo nade ili očekivanja za diplomatsko rešenje. Iran verovatno ne bi pregovarao o sporazumu, a cena koju bi tražio čak i za ograničavanje svog nuklearnog programa - značajno ublažavanje sankcija - trebalo bi da bude neprihvatljiva za Vašington, pa čak i za Evropu, koja je pojačala sopstvene sankcije Iranu nakon ovonedeljnih represija.
Ranije danas, EU je glasala da Korpus islamske revolucionarne garde (IRGC) označi kao terorističku organizaciju.
Trampove tri opcije
Bez diplomatskog rešenja i s obzirom na značajne snage koje su trenutno na terenu, predsednik se verovatno suočava sa tri vojne opcije. Nijedna ne nudi brzo rešenje i sve nose rizike.
Opcija A: Ekonomski pritisak
Prema ovoj opciji, Sjedinjene Države bi uvele ekonomski embargo Iranu sa ciljem da ga liše prihoda od nafte i unište njegovu ekonomiju. Slično ranijem pristupu u Venecueli, ovu taktiku bi pratili zahtevi da Iran odustane od svog nuklearnog programa, ograniči domet svojih raketa i prekine podršku regionalnim militantima.
Ovaj pristup ima neke prednosti. Prodaja iranske nafte je već zabranjena američkim sankcijama, ali zemlja nastavlja da izvozi skoro dva miliona barela dnevno. EU je takođe ponovo uvela sankcije za naftu Iranu, ali sa ograničenim efektom. Uprkos tome, iranska ekonomija je i dalje u slobodnom padu, a valuta, rijal, dostigla je istorijski minimum od 1,6 miliona za dolar ove nedelje.
Foto: Depositphotos
Stoga bi napori da se ove sankcije sprovedu putem presretanja brodova i pomorske blokade mogli imati željeni efekat daljeg makroekonomskog pritiska na Iran, što je i pokrenulo nedavne proteste. Zbog toga bi Tramp mogao da odluči da preduzme ovaj korak.
Iran verovatno neće poštovati zahteve, jer je u prošlosti pokazao da će uzvratiti i izbeći sankcije, koristeći posredničke napade i tajne pomorske mreže kako bi održao protok nafte uprkos pritisku Zapada. Trampu bi takođe bilo teško da održi vojnu silu potrebnu za sprovođenje ovog pristupa, što bi neizbežno dovelo do povlačenja ili sukoba.
Foto: Depositphotos
Opcija B: Penali
Tramp bi umesto toga mogao da se ugleda na svoj prvi mandat, kada je napao Asadov režim u Siriji nakon što je Asad upotrebio sarin protiv sopstvenog stanovništva. Trampov napad u Siriji 2017. godine bio je ograničen, ali simboličan — postavljajući presedan za odvraćanje, a ne za promenu režima.
Ista logika bi se mogla primeniti u Iranu, gde je broj žrtava u nedavnoj represiji znatno veći nego u Asadovom napadu 2017. Tramp bi mogao da naredi udare na sedišta i objekte organizacija uključenih u domaću represiju - Basidž i Korpus islamske revolucionarne garde.
Foto: Profimedia
Kao i u Siriji, cilj ne bi bio promena režima, već odvraćanje od upotrebe smrtonosne sile protiv budućih protesta, koji će se sigurno ponovo dogoditi s obzirom na talas besa među iranskim stanovništvom protiv vladajućeg sistema. To bi omogućilo Trampu da pokaže odlučnost bez rizika od dugotrajne vojne kampanje ili produženog angažmana.
Međutim, ovo pretpostavlja da Iran ne bi odgovorio. Iran nije Sirija, koja nije imala realne mogućnosti da odgovori na američki napad. Iranske mogućnosti ne treba precenjivati, ali one postoje.
Iranski lideri su ove nedelje upozorili da bi svaki napad na Iran rezultirao lansiranjem iranskih raketa na američke položaje u regionu, kao i na Izrael. Ako bi se to dogodilo, SAD bi verovatno pokrenule drugi talas napada, možda zajedno sa Izraelom, usmerenih na iranske zalihe raketa i ekonomsku infrastrukturu.
Foto: Profimedia
Stoga, obećanje jasno definisane i ograničene misije, kao što je bio slučaj u Siriji 2017. godine, možda neće biti ostvarivo za Iran 2026. godine.
Opcija C: Udariti po rukovodstvu režima
Treća i najagresivnija opcija bi uključivala napade na rukovodstvo, poput prve noći izraelskih udara na početku dvanaestodnevnog rata prošlog juna. Administracija bi mogla da istakne Venecuelu kao primer odsecanja glava bez promene režima, nadajući se da će obezbediti novu vladu koja je povoljnija za američke interese i manje brutalna prema sopstvenom narodu.
Razlozi bi mogli da uključuju decenije terorizma koji su iranski lideri naredili protiv Amerikanaca, slično napadima koje je Ronald Regan pokrenuo protiv libijskog lidera Moamera Gadafija 1986. godine, nakon učešća Libije u bombardovanju američkih trupa.
Sjedinjene Države bi takođe mogle da navedu masakr ove nedelje kao opravdanje, sa ciljem odvraćanja budućih masakra od strane iranskog režima ili drugih diktatura širom sveta.
Foto: Profimedia
Za razliku od opcije B, cilj ovde bi bio promena režima — ili barem promena rukovodstva — a ne kazneni udari na mete. Takva operacija bi nosila daleko veći rizik i neizvesnost ishoda čak i ako bude uspešna, pošto Sjedinjene Države nemaju osoblje u Iranu za rad sa budućim liderima, a vladajući režim ima monopol na oružje u zemlji.
Napadi na vrhovnog vođu Irana, Alija Hamneija, nose dodatnu neizvesnost, jer on tvrdi - iako lažno - da ima verski autoritet koji je važan za deo šiitskih muslimana širom regiona, uključujući Irak, koji je i dalje u nestabilnom stanju.
Državni sekretar Marko Rubio svedočio je u sredu pred Odborom za spoljne poslove Senata i priznao da „niko ne zna“ ko bi mogao da zameni Hamneija u Iranu, dodajući da bi situacija u Iranu bila „daleko složenija“ nego u Venecueli.
Foto: Profimedia
Rubikon je pređen
Ovo nisu sjajne opcije, ali je teško videti bilo koji drugi izlaz. Administracija je sada rasporedila resurse koji su veoma traženi, a malobrojni, što sugeriše da je vojna operacija u ovoj fazi verovatnija nego ne.
Trenutni kurs je utvrđen nakon što je Tramp izrekao pretnje represijom, a Hamnei je ipak naredio suzbijanje protesta u razmerama koje su šokirale veći deo sveta. Ova odluka bi uskoro mogla postati najvažnija u njegovoj katastrofalnoj 36-godišnjoj vladavini.
BONUS VIDEO:
