Stojiljković je nakon ovog čina prebačen u bolnicu, gde su se lekari borili za njegov život, ali je dva dana kasnije preminuo od posledica zadobijenih povreda, a pre samoubistva Stojiljković je napisao i oproštajno pismo, koje je započeo stihovima Milana Rakića
"I danas kada dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
ja ću dati život otadžbino moja,
znajući šta dajem i zašto ga dajem".
Protiv Stojiljkovića je još tokom NATO bombardovanja 1999. godine podignuta optužnica Haškog tribunala, koja ga je teretila za događaje na Kosovu i Metohiji. U godinama koje su usledile, pitanje saradnje sa Tribunalom postalo je jedno od ključnih političkih tema u Srbiji, praćeno oštrim podelama u javnosti i među političkim akterima, što je dodatno obeležilo okolnosti u kojima se ovaj događaj odigrao.
Foto: Jutjub printskrin/AP Archive
Prokletstvo porodice Stojiljković
Samoubistvo je pre Vlajka izvršila njegova prva supruga, a posle njega i sin Vladimir. Kako su mediji tada preneli, Jelisaveta se obesila pre više od 20 godina u podrumu stambene zgrade u Požarevcu, gde su tada živeli. Učestvovala je u političkom životu, iz kog se povukla kada je osetila da ima psihičke probleme. NJihov sin Vladimir se 2004. ubio u svom stanu na Bulevaru Mihaila Pupina na Novom Beogradu. Od četvoročlane porodice Stojiljković ostala je samo ćerka Sandra.
Poslednji trenuci Vlajkovog života
Filip Stojanović, bivši poslanik SRS, govorio je za Kurir pre nekoliko godina o poslednjim trenucima života Vlajka Stojiljkovića. Stojanović je tada rekao da je Stojiljković dugo pričao da hoće da se ubije, ali da niko to nije shvatio ozbiljno.
- Ko danas se sećam. Mi svi u poslaničkom klubu SPS, tu i Nikola Šainović, Milutin Mrkonjić, Branislav Ivković, Gorica Gajević, mislim i Zoran Lilić, i Stojiljković kaže da hoće da se ubije, a Šešelj mu objašnjava da to uradi pred Skupštinom, jer će biti bolje medijski propraćeno. Svi su se smejali. Prošlo je nekoliko dana, a on me je pozvao i ponovio da hoće da se ubije zbog Haga. Rekao sam mu: "Pusti, i žene idu u zatvor" - prisetio se tada Stojanović, dodajući da su se često viđali i da je u mnogo situacija Stojiljković ponavljao da hoće da sebi oduzme život, ali da ga nije shvatao ozbiljno.
Foto: Jutjub printskrin/AP Archive
Tog kobnog 11. aprila, pre 22 godine, Stojiljković je zadržavao Stojanovića na izlazu više od pola sata.
- On se ubio praktično pred mojim očima. Tada je izglasan zakon o Hagu. Čekao me je na izlazu, dao mi tri koverte, pisma, i rekao da je jedno za mene, drugo za novinare i treće za Šešelja. Skoro 35 minuta bili smo ispred Skupštine na izlazu. Prolaze poslanici: "Zdravo, Vlajko, zdravo, Vlajko". U jednom trenutku ja mu kažem da moram da idem, a on mi na to odgovori: "E sad možeš da ideš". Zaplakao je, zagrlio me i poljubio i ja sam krenuo - rekao je Stojanović.
Tri koverte, rekao je Stojanović, bile su oproštajna pisma, ali to je saznao tek nakon što je čuo pucanj.
- Međutim, kao da vučete lastiš. Krenuo sam, okrenuo se, čuo pucanj i počeo da plačem. Svi su izašli. Video sam da leži dole, krv mu je išla iz slepoočnice, a pištolj mu je bio na grudima - zaključio je Stojanović.
Šta je pisalo u oproštajnom pismu?
Bivši ministar policije i jedan od optuženih za ratne zločine pred Haškim tribunalom, pucao je sebi u glavu 11. aprila 2002. godine, ispred Savezne skupštine. Preminuo je u Urgentnom centru dva dana kasnije.
Stojiljković je, pre pokušaja samoubistva, predao oproštajnu poruku Filipu Stojanoviću, poslaniku Srpske radikalne stranke, a u njoj je pisalo:
Foto: Jutjub printskrin/AP Archive
"Ovim činom poslanika Veća republika u Saveznoj skupštini izazivam protest protiv pripadnika marionetske aktuelne vlasti DOS i crnogorske Koalicije za Jugoslaviju zbog razbijanja SR Jugoslavije uz učešće najvećeg neprijatelja našeg naroda Havijera Solane, bezobzirnog gaženja Ustava i zakona ove zemlje, vođenja politike izdaje i kapitulacije, gubljenja nacionalnog dostojanstva, uništavanja nacionalne ekonomije i dovođenja građana u socijalnu bedu...
Za svoju smrt smatram odgovornim i direktno optužujem - Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu, Dušana Mihajlovića, Vladana Batića, Miroljuba Labusa, Dragoljuba Mićunovića, Predraga Bulatovića, Srđu Božovića i Dragišu Pešića.
Građani rodoljubi ove zemlje znaće kako da me osvete.
Svoj život dajem kao poslanik Savezne skupštine, na samom ulazu u zgradu Skupštine (koju su dosovci već skrnavili), kao simbol trajne borbe naroda za ustavnost, zakonitost i nacionalno dostojanstvo. Moja smrt će biti i mali doprinos opravdanim zahtevima za prevremene izbore, na kojima će pobediti oni koji će predstavljati i zastupati istinske interese radnika, seljaka i svih građana patriota ove zemlje."
(Kurir/Večernje novosti)
