Ko je gledao Knjigu o Milutinu, zna koliko je zahtevno biti na pozornici dva sata, sam samcijat, provoditi publiku kroz potresno svedočanstvo stradanja naroda iz ugla običnog čoveka. I koliko ta dva sata dok traje predstava prođu brzo, u kovitlacu emocija.
Jezdić je maestralno vodio priču, toliko da su u Zvezdara teatru disali kao jedan. Ipak, jedan čovek iz trećeg reda zabavljao se telefonom. Dok su se iza Jezdića smenjivale slike stradalog naroda, muškarac iz publike je snimao monodramu. Iako je pre početka predstave više puta publika zamoljena da odloži telefone, a i predočeno je da je zabranjeno snimanje i slikanje.
Jezdić je pucnuo prstima, još u ulozi, pokazujući da se obori telefon, ali čovek je nastavio da snima.
Foto: D. Milovanović
Videlo se da je taj telefon koji svetli u mraku ometao i publiku koja je bila tik uz gospodina s telefonom.
Naposletku, taj srpski seljak, sa šajkačom, sa bine, bio je primoran da se obrati bahatom muškarcu iz publike rečima - "Spusti to odmah!", piše Telegraf.
Pročitajte još
Ali onako, istim tonom Milutina, jer to kao da nije bio glumac, već glavom i bradom Milutin, koji posle toliko ratova i stradanja sada i neku modernu "gospodu" u pozorištu mora da opominje, da ima poštovanja a ako ne prema glumcu i predstavi, a onda makar o hiljadama mrtvih koji su ostali iza nas, na nekim "arnautskim" brdima, u plavoj grobnici...
A muškarac iz publike se na to - nasmejao! Onda je neko iz publike ledenim šapatom dobacio da nema snimanja i fotografisanja.
Foto: ATA images
Tek tada je čovek zaozbiljno shvatio stvar i spustio telefon.
Predstava "Knjiga o Milutinu" rađena je prema romanu Danka Popovića, i ovo kultno delo srpske književnosti, po izdavanju 1985. godine proglašeno je za nacionalističko, iako je u osnovi potresni antiratni roman i priča o srpskom seljaku u vremenu punom krupnih istorijskih dešavanja.
Otkako je monodrama u režiji i adaptaciji Egona Savina premijerno prikazana na Dan primirja u Prvom svetskom ratu 2021. godine u Zvezdara teatru, svaka predstava je rasprodata.
Po rečima Dušana Kovačevića ova monodrama je nalik filmu, jer Milutin u svojoj ispovesti putuje kroz tri rata, dva Balkanska i Prvi svetski rat.
Foto: D. Milovanović
Na 150. izvođenju predstave, Jezdić je ranije govorio:
"Shvatio sam to promišljajući o Milutinu i u njegovo ime, politici zaborava prepušteni smo sopstvenom površnošću ili nečijim realnim politikanskim promišljanjem. Iz njenog nestajanja rađa se kultura sećanja, kako nedavno reče jedan istoričar. Kultura i ideja je, danas i oduvek, neophodna našem narodu i našem trajanju. Vodilja koja je nedostajala kao uzor i obrazac u svim našim iskušenjima i padovima, naše sopstvene istorije. U toku predstave vaskrsava plemenita prostodušnost, čast, poštenje, mudrost, realna hrabrost, čojstvo i doslovce sve vrline koje generacije posle solunaca bojažljivo i sa setom samo spominju, uz žal što ih više nema", naveo je svojevremeno Nenad Jezdić.
Milutin je svedočanstvo da su jedino herojstvo i realan mit ono što se rađa u istrajnosti pojedinca i njegovoj želji za dobro svojih najbližih i svog naroda, pa i svojih neprijatelja. Takođe osećam i jednu meru kolektivnog stida i poniženja, što nam je toliko dugo trebalo da se Milutin oglasi iz pozorišnog mraka i mraka našeg autošovinizma. Voleo bih da postoji neka druga i jasnija reč od ove jer je dosta koriste razni, pozivajući se na svoj patriotizam. Pobožna tišina i neverica, suze u publici kada se izgovore sudbine, imena, brojnost i mera srpske žrtve ukazuju mi na to da i publika, a i ja kao tumač te i takve sudbine, zapravo zajedno prolazimo kroz jednu meru katarze i želje za ponovnim sticanjem stvarnog identiteta koji nam pripada i koji se tako jeftino zagubio u našem novijem trajanju. Milutin u svakom trenutku svog vojevanja ratnog, životnog i duhovnog ispred sebe, iza sebe i pored sebe ima i gleda u čoveka i ne veruje da je čovek čoveku toliko nečovek i dušman - rekao je jednom prilikom proslavljeni glumac. On dodaje da je "Milutin i njegovo žitije u mojoj, a i u rediteljskoj koncepciji je jednostavno, da ponovim, zbog sve skepse i kotroverze… antiratna drama. Sve ovo i rađa pozorišnu istinu, koja je jedini i stvarni razlog želje i potrebe za ovakvom predstavom".
Inače, nije prvi put da publika ne zna za pozorišni bonton. U martu 2024. je Jezdić održao govor pred publikom, koji je objavljen na Instagram nalogu Zvezdara teatra, a nakon što se jedna gospođa u publici gotovo tokom celog izvođenja igrala telefonom:
(Telegraf)
BONUS VIDEO:
