Trebalo je da bude novi Putin - jedna greška mu nije oproštena: Ko je bio Sergej Ivanov

Preminuo je važan čovek. Sergej Ivanov, bivši ministar odbrane i čovek najbliži predsedničkoj funkciji u Rusiji 2000-ih, umro je 26. juna, piše nezavisni portal Meduza. Posle izbora 2008., kada je Putin za svog naslednika izabrao Ivanovljevog suparnika Dmitrija Medvedeva, postao je zamenik premijera, a zatim i šef administracije Kremlja. No, 2016. prešao je na mesto posebnog predsedničkog predstavnika za ekologiju i saobraćaj, gde je služio do zime 2025. Očito je dao ostavku zbog zdravstvenih problema.

VTB United Basketball League, čiji je 73-godišnji Sergej Ivanov bio je počasni predsednik - bila je prva koja je izvestila o njegovoj smrti. Ovaj detalj je gotovo ironično tačan za čoveka koji je poslednju deceniju proveo usredsređen ne na vojsku (Ivanov je bio ministar odbrane u 2000-ima) ili unutrašnju politiku, već na leoparde, okolinu i sport.

Uzrok Ivanovljeve smrti nije otkriven. Vladimir Putin takođe je izrazio saučešće porodici. Još 2000. godine budući predsednik govorio je o "osećaju drugarstva" koji je imao prema Ivanovu.

Sedam godina kasnije, Kremlj je osmislio bizarnu bitku za nasleđivanje, koju je Ivanov - prema anketama i gledanosti - dobio sa odličnim uspehom. Ali onda je, Putinovom konačnom odlukom, izgubio.

Ivanovljeva biografija gotovo uvek se pripoveda kao biografija neuspešnog predsednika. Leti 2007., kada je bio prvi zamenik premijera, ankete Levada centra pokazale su da bi otprilike trećina Rusa glasala za njega na izborima - više nego za njegovog suparnika, Dmitrija Medvedeva.

Pročitajte još

Kako je Ivanov govorio o KiM: "Ne činite to, biće problema!"

17:48

Putin potpisao naređenje - u inat Zapadu

16:40

"Amerika više nije nepristrasni posrednik u ratu u Ukrajini"

14:12

"Danas Rusiji šaljemo jasnu poruku - kucnuo je čas!"

11:20

Ivanov se činio jasnim favoritom, hodajući ležerno na zapadnjački način - s raskopčanim sakoom i rukama u džepovima. Govorio je engleski na način na koji drugi zvaničnici Kremlja nisu mogli i obećao je da će do 2025. Rusija postati treći najveći svetski proizvođač aviona, s BDP-om po glavi stanovnika koji će porasti na 30.000 dolara. Ali nešto je pošlo po zlu, i u Ivanovljevim predviđanjima i u njegovom vlastitom životu.

Ivanovljeva karijera oduvek je bila povezana sa tajnim službama. Kao učenik specijalne engleske škole u Lenjingradu, od detinjstva je sanjao o tome da vidi rodno mesto Beatlesa. Zaista je sa odeljenja za prevođenje Filološkog fakulteta Lenjingradskog državnog univerziteta poslat na praksu u isti Iling Koledž u Londonu gde je Fredi Merkjuri pet godina ranije diplomirao.

Posle fakulteta, civili su ga već čekali. Godine 1976. Ivanov je završio napredne tečajeve KGB-a u Minsku i bio raspoređen u Upravu za Lenjingrad i Lenjingradsku oblast, gde je sa 23 godine upoznao mladog Vladimira Putina. Za razliku od Putina, koji je napustio obaveštajnu službu početkom 1990-ih, Ivanov je ostao u obaveštajnoj službi. Kada je Putin postao upravnik FSB-a, njegov prijatelj iz Lenjingrada već je vodio obaveštajno odeljenje, odgovoran za evropske poslove. Odatle ga je Putin pozvao da postane njegov zamenik

Dok je Medvedev bio više pomoćnik i izvršilac Putinovih naređenja, Ivanova je imenovao prvim među onima čija mišljenja sluša.

Razvoj rivalstva Medvedeva i Ivanova može se pronaći u knjizi "Svi ljudi Kremlja" pisca i novinara Mihaila Zygara. Meduza je povodom Ivanovljeve smrti objavila odlomak:

Sergej Ivanov je sovjetski DŽejms Bond. Autentičan, neukrašen, bez ukrasa, lišen filmskog romantizma i holivudskog sjaja.

On je idealan sovjetski špijun - nemoguće ga je izdvojiti iz gomile, neka vrsta gospodina Smita iz Matrice, i po imenu i po izgledu. U 1990-ima, dve glavne ruske obaveštajne agencije, FSB i SVR, takmičile su se za njega. Na kraju je upravnik FSB-a Vladimir Putin uspeo da ga namami: Putin je prevario tadašnjeg upravnika SVR-a Vladimira Trubnikova, obećavši da će ga pozajmiti na neko vrijeme, ali ga nikada nije vratio.

Sergej Ivanov je idealan sovjetski čovek. Intelektualac je, diplomirao je na Filološkom fakultetu, govori engleski i švedski i voli balet i košarku. Ujutro čita američku i britansku štampu i ogorčen je time kako iskrivljuju sovjetsku stvarnost.

Nisam mogao lično da razgovaram sa Sergejem Ivanovom - morao sam da se zadovoljim njegovim javnim nastupima, intervjuima i razgovorima sa saborcima. Svi kažu da je Ivanov izuzetno pristojan i nekorumpiran čovek. Takve stvari se retko govore o nekome. Ali Ivanov je uzoran sovjetski oficir.

Ivanov istinski veruje u ono što govori. Međutim, ovo je vrlo uobičajen tip: oficiri nepostojećeg carstva koji mu ostaju verni i spremni su da se za njega bore.

Godine 2001. Ivanov je postao prvi civilni ministar obrane u istoriji zemlje. Stručnjaci su njegovoj vojnoj reformi dali odmerenu ocenu "C+": obrambeni izdaci su se utrostručili, a vojska je smanjena za 210 000 pripadnika (relativno bezbolno). U međuvremenu, prelaz na ugovornu službu je zastao, a nije bilo dovoljno sredstava za stanovanje i plate vojnika po ugovoru. Ivanov je ponovno uveo velike vojne vežbe i serijsko naoružavanje jedinica, ali nije uspeo temeljno da transformiše vojsku - zadatak koji će kasnije preuzeti njegov naslednik, Anatolij Serdjukov.

Ivanovljev jezik gotovo je doveo do njegovog uništenja tokom "slučaja Andrej Sičev", slučaja čeljabinskog regruta osakaćenog maltretiranjem, o kojem su mediji pričali 2006. godine. Ivanov, koji je bio uhvaćen u skandalu u planinama Jermenije, nekoliko dana kasnije na konferenciji za novinare odbacio je pitanja novinara: "Ne mislim da je u tome išta posebno ozbiljno, inače bih sigurno znao za to."

Kampanju protiv ministra tada je vodilo tužilaštvo blisko Igoru Sečinu, još jednom Putinovom savezniku. No, Ivanovljev pokrovitelj bio je uticajniji od Sečina, te je on izašao kao pobjednik.

Zanimljivo je da se Ivanov oduvek smatrao bezbednosnim zvaničnikom, ali nikada nije zaista pripadao njihovom klanu. Čak su ga nazivali i "bezbednosnim zvaničnikom izvan klanova". Uprkos svojoj obaveštajnoj pozadini, nije pripadao ovom krilu, kojem su pripadali Igor Sečin, šef Federalne službe za kontrolu droga, Viktor Ivanov i glavni tužilac Vladimir Ustinov. Takođe se držao na distanci od liberala.

Ivanov je uvek bio sam, pa čak nije ni imao vlastiti tim. Kad se 2007. postavilo pitanje naslednika, a Kremlj je odlučio da će zamenika premijera učiniti jednim od dva glavna favorita, njegov politički uspon osigurali su ti isti kremaljski stratezi i PR-ovci, a ne on sam.

U roku od šest meseci, njegov rejting odobravanja sustigao je, a zatim i premašio njegovog suparnika, Dmitrija Medvedeva. Ali to nije imalo uticaja na odluku njegovog glavnog i jedinog birača. Uprkos "osećaju drugarstva", Putin je i dalje nije verovao svom dugogodišnjem savezniku i preferirao je slabijeg kandidata - onog koji će kasnije ponovno zauzeti njegovo mesto.

„Bio je iscrpljen situacijom tada. Verovao je da postaje predsednik“, rekao je tada izvor blizak Kremlju za Meduzu.

Godine 2007. Sergej Ivanov je efektivno postao druga najveća figura ruske spoljne politike posle Vladimira Putina. NJegove prilično ratoborne izjave bile su u svim vestima, što je, naravno, povećalo njegov rejting odobravanja. Istovremeno, oba potencijalna naslednika neumorno su putovala zemljom, navodno proveravajući rad koji su nadzirali u regionima. U stvarnosti, to je, naravno, bila predizborna kampanja: Medvedev je otvarao nove bolnice i univerzitete, delio besplatne stanove i posećivao nova poljoprivredna preduzeća. Ivanov, kao nadzornik vojno-industrijskog kompleksa, posećivao je nove fabrike, obećavajući pokretanje proizvodnje ruskih aviona i računara. Svako njihovo putovanje pratili su svi televizijski kanali: večernje vesti sadržale su obavezne priloge o Putinu, Ivanovu i Medvedevu, piše Meduza.

Do leta 2007. bilo je jasno da Ivanov pobeđuje. NJegova patriotska poruka očito je odjeknula kod gledalaca: priče o njemu pojavljivale su se sve češće, uprkos tome što nije bilo uputstava odozgo - opšte raspoloženje državnih kanala bilo je na delu. Ivanovljev rejting odobravanja očito je nadmašivao Medvedevljev. Konačno, glavni ideolog Kremlja, Vladislav Surkov, naginjao je Ivanovu. Ivanov je favorizovao omladinske pokrete koje je stvorio Surkov i lako je replicirao kontrarevolucionarnu retoriku koju je Surkov iskoristio kako bi ugušio "obojenu revoluciju" u korenu.

Svaki je naslednik imao svoj aparat, ali što je još važnije, svoje neformalno sedište, koje se zapravo bavilo promocijom svog kandidata.

Prema sećanjima tadašnjih ljudi, Ivanov je bio prvi koji je pogrešio. Verovao je da ima priliku, i to vrlo dobru. Nije mogao da ne primeti da je u svakom pogledu ispred svog suparnika Medvedeva i najverovatnije je ozbiljno želeo da bude njegov naslednik. U junu 2007. Ivanovu je (neočekivano) povereno otvaranje Međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Peterburgu. Predsednik Putin govorio je drugog dana, a prvi dan postao je humanitarni koncert za potpredsednika vlade, koji nije bio ni zadužen za ekonomiju.

Nije jasno kada je tačno Ivanov pogrešio. Priseća se, na primjer, jedne takve epizode. Tokom poseta jednoj azijskoj zemlji, Putin i Ivanov raspravljali su o mogućnosti isporuke sistema protivvazdušne odbrane. Ministar odbrane Ivanov, očito bolje upoznat sa temom, iznenada je ubrzao razgovor i počeo da odgovara na pitanje svojih sagovornika bez da je i pogledao Putina. Predsednik se okrenuo prema njemu i tiho rekao: "Šta, sad ćeš odgovarati umesto mene?" To je bio kraj.

No njegovih deset godina na toj poziciji pokazalo se iznenađujuće korisnim. Leopardi su se od privatnog hobija razvili u nacionalni projekat: Ivanov je pokrenuo stvaranje Nacionalnog parka Zemlja leoparda u Primorju i postao jedna od pokretačkih snaga Godine ekologije proglašene 2017. godine.

Zatim je započeo "reformu smeća", ponavljajući da je otpad potencijalni prihod. Obećao je uspeh ovoj industriji, verujući u njene visokotehnološke mogućnosti. Uverio je svoje kolege da Rusija treba da izgradi oko 200 postrojenja za recikliranje.

Na Ivanovljevu inicijativu, načelo "jedan hektar krčenja jednak je jednom hektaru sadnje" ugrađeno je u zakonodavstvo o šumarstvu. Takođe je predložio uvođenje ekološkog poreza na plastične kese, pooštravanje kazni za paljenje trave i uvođenje kazni za one koji uzrokuju probleme sa zrakom. Takođe je predvideo da će saobraćajni koridor Sjever-Jug konkurirati Suetskom kanalu.

Sve je to odavno prestalo da liči na veliku politiku, ali Ivanov je formalno ostao u središtu pažnje: od 2012. bio je stalni član Veća bezbednosti. Nakon što je Rusija izvršila potpunu invaziju na Ukrajinu, on je, kao i gotovo ceo Putinov krug, bio pod sankcijama. U februaru 2022. Evropska unija dodala ga je na svoj spisak sankcija, objasnivši da Ivanov podržava trenutno priznavanje "samoproglašenih republika". Posle toga dodat je na spiskove sankcija Ukrajine, Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Kanade, Švajcarske, Australije, Japana i Novog Zelanda.

Ivanov je od 2014. čvrsto stajao, optužujući Ukrajince da su "uništeni" odbacivanjem "tradicionalnih vrednosti". Do zime 2025. njegova retorika bila je praktično nerazlučiva od retorike njegovog bivšeg suparnika za predsedništvo, Medvedeva. "Postoji borba između svetla i tame, duhovnosti i bezosećajnosti, tradicionalnih i pseudoliberalnih vrednosti, a kasnije i istine i laži. I nema sumnje da ćemo, baš kao i pre 80 godina, pobediti", rekao je Ivanov na sastanku upravnog odbora Ruskog vojno-istorijskog društva.

Priča Sergeja Ivanova lako se može ispričati kao priča o porazu, priča o čoveku koji je bio korak od vrha - i nikada ga nije sasvim dosegao. Ali on je, naprotiv, bio jedan od retkih u Putinovom užem krugu koji je preživeo vlastitu političku smrt i tiho služio još jednu deceniju - ne u sramoti, ali više ne u prvom krugu svojih starih prijatelja.

Za razliku od Medvedeva, koji nikada nije pronašao svoje mesto u vojnoj Rusiji, Ivanov je bio istinski strastven oko onoga što je voleo i odavno je napustio svoju težnju za moći i predsednikovom pažnjom. Tu je bitku već jednom izgubio i više nije želeo da igra u toj areni.