Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Možda upravo suprotno. U vremenu u kojem lako pronalazimo razloge zbog kojih nešto ne možemo da uradimo, dvojica ljudi sa fizičkim ograničenjima od kojih bi svako pojedinačno bilo dovoljno da mnogi odustanu, pretvorila su pustu zemlju u zelenu površinu.
DŽina Hajsja ne vidi. NJegov prijatelj DŽija Venći nema obe ruke. Nisu imali novca za sadnice, nisu imali mašine, niti uslove koje bismo smatrali neophodnim za ozbiljno pošumljavanje.
Imali su jedan drugog, komad neplodne zemlje i odluku da pokušaju. Rezultat je bio više od deset hiljada stabala.
Foto: Printskrin/Youtube/Great Big Story
I sve je počelo prilično jednostavno. Jedan je postao oči, drugi ruke.
DŽiaj Hajsja rođen je slep na jedno oko, a vid na drugom izgubio je u nesreći na radu.
Pročitajte još
DŽija Venđi je ostao bez obe ruke još kao trogodišnji dečak, nakon nesreće sa strujom.
Kada su se našli u situaciji u kojoj su teško mogli da pronađu posao, odlučili su da počnu da sade drveće na zapuštenom zemljištu kraj svog sela u kineskoj provinciji Hebej.
Lokalne vlasti su im ustupile zemljište, ali dvojica prijatelja nisu imala dovoljno novca ni za sadnice. Zato su ih pravili sami.
Hajsja, koji nije mogao da vidi, penjao se na drveće i sekao grane koje su koristili za nove sadnice. Venđi, koji nije imao ruke, govorio mu je gde se grane nalaze.
Kada je trebalo preći reku do zemljišta na kom su radili, Venđi je nosio slepog prijatelja na leđima. Prilikom sadnje, jedan je koristio ruke i snagu, drugi vid i noge.
Ono što jedan nije mogao, mogao je drugi.
Prve godine zasadili su 800 stabala, preživela su samo dva. Ni upornost nije odmah dala rezultat.
Za većinu ljudi bi to verovatno bio prilično ubedljiv dokaz da ideja ne funkcioniše. Za njih nije bio.
Nastavili su da sade, napravili kanal kojim su doveli vodu do zemljišta i iz godinu u godinu povećavali broj stabala. Posle više od decenije rada, nekada pusto područje bilo je prekriveno sa više od deset hiljada stabala.
NJihova prvobitna namera bila je i da od drveća zarade za život, ali je vremenom pošumljavanje postalo nešto drugo. Shvatili su da ono što potpuno menja okolinu u kojoj žive i nastavili su da šire zelene površine.
NJihova priča je postala poznata širom Kine, a zatim i sveta. A onda je došla poplava.
Priču, međutim, ne treba završiti tamo gde bi je mnogi završili. Velika poplava pogodila je područje i uništila ogroman deo onoga što su godinama stvarali. Posle više od decenije rada ponovo su gledali pustoš.
I ponovo nisu stali.
Kineski mediji su narednih godina izveštavali da su obojica nastavila da se bave pošumljavanjem. Zasadili su više od dve hiljade novih stabala, počevši da razmišljaju o drugačijim vrstama drveća i novim načinima ozelenjivanja zemljišta.
Više nisu uvek radili rame uz rame kao na početku. Počeli su da vode sopstvene grupe i šire istu ideju na različitim mestima.
Ali suština je ostala ista.
Koliko je nama potrebno da počnemo.
Zbog toga priča o njima dvojici nije samo priča o dva čoveka sa invaliditetom koji su zasadili hiljade stabala. To je priča o razmeri između onoga što mislimo da nam je potrebno i onoga što nam je zaista potrebno da nešto započnemo.
Foto: Printskrin/Youtube/Great Big Story
Jedan nije mogao da vidi gde ide. Drugi nije mogao rukama da zasadi drvo. Prve godine preživele su im dve od osamsto sadnica. Kada su konačno stvorili šumu, došla je poplava i uništila veliki deo njihovog rada.
I nastavili su.
Više od deset hiljada stabala kasnije, pitanje prestaje da bude kako su uspeli. Možda je mnogo neprijatnije pitanje:
Šta bismo mi mogli da uradimo sa svim onim što imamo?
BONUS VIDEO
