Kuki je ispričao kako ga je jednom sujeta navela da se ponese nedolično prema jednom čoveku.
Ponekad čovek zaista učini nešto zbog čega se postidi. Meni se to ne dešava često, nadam se, ali i ja sam čovek, pa prema tome nisam imun, činim greške. Evo moje priče o jednom gestu zbog kojeg se danas stidim, ali sujeta je moćna i ume da zagospodari.
Tamo negde 1992. godine, našao sam se u jednom društvu u restoranu "Panonija" u Borči. Raspoloženju je pomogla i čašica, a povod okupljanja bio je tugaljiv. Jedan od ljudi sa kojima sam sedeo bio je gospodin Dragomir Vasić, uspešni borčanski privrednik, vlasnik preduzeća "Bami". Čovek se spremao da ode na ratište u Vukovar. Nije to baš bio ispraćaj, ali u vazduhu se osećalo da Dragomir ide u neizvesnost i podrazumeva se da nikom normalnom to ne može da bude lako. Ipak, mi Srbi smo takvi. I kada nam je lepo i kada nas ophrvaju teškoće hvatamo se za pesmu. Znate ono: pesmi hvala, ona nas je održala.
Foto: Arhiva TV Novosti
Ja tada nisam bio pevač, ali sam među prijateljima bio čuven po lepom glasu i pao je predlog da nešto otpevam. Prihvatio sam i otpevao nekoliko pesama. Dragomir je bio oduševljen: "Ti, bogati, odlično pevaš! Moraš da snimiš ploču, ja ću to da ti isfinansiram!" Bile su to lepe reči, ali čuo sam ih mnogo puta do tada. Ni na kraj pameti mi nije padalo da gospodin Vasić misli ozbiljno. Ubrzo posle tog događaja obreo sam se u Rusiji gde sam radio na jednom gradilištu. Po povratku, 1994. godine dao sam otkaz i počeo profesionalno da se bavim pevanjem. Moj sponzor i dobročinitelj mislio je ozbiljno. Uložio je novac u mene. Ploča je izašla u aprilu.
Pročitajte još
Karijera je krenula da ne može lepše. Dragomir je ugovarao tezge, a ja sam pevao i pomalo mu od zarađenog vraćao novac. Međutim, đavo ne spava nikada, a pogotovo kada čoveku dobro ide. Oko mog mecene okupili su se dušebrižnici i polago ga trovali protiv mene, puneći mu glavu raznim glupostima. A onda, u oktobru te godine, Dragomir je ugovorio jednu tezgu na koju nisam mogao da idem iz zdravstvenih razloga. To ga je povredilo. Došao je kod mene kući i rekao mi ljutito: "Od ovog momenta nas dvojica prekidamo saradnju!" Bilo mi je krivo, progutao sam knedlu.
Foto: Jutjub printskrin
Malo posle dočeka 1995. godine sedeo sam sa nekim prijatljima u restoranu "Estrada" u Borči. U neko doba naišao je Dragomir, čestitao Novu godinu i svakom pružio ruku. Kada je pružio meni, ostala mu je u vazduhu. Odbio sam da se rukujem. Kakav gaf, kakav nekulturan gest s moje strane. Još sam bio ljut.
Godinu i po dana kasnije, pred "Šumadijski sabor" u Aranđelovcu, pevao sam u jednoj kafani. Tu je bio i Dragomir sa sinovima. Počeo je da poručuje pesme, ali ne direktno, nego po sinovima. I to me je na neki način posramilo. U magnovenju sam shvatio i sebi rekao: "Sram te bilo, Kuki, zar da ne govoriš sa čovekom kome treba da si zahvalan za sve što si postigao. Pomirićeš se sa njim, sad ili nikad!" Prišao sam mu i pružio ruku. Nije ostala u vazduhu. Rekao sam nešto kao: "Glupo je da ne govorimo, evo ruke, na meni je da učinim prvi korak, jer sam mlađi!" Izljubili smo se i pomirili. Te godine sam pobedio na "Šumadijskom saboru".
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 15. marta 1999. godine. *
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
