Куки је испричао како га је једном сујета навела да се понесе недолично према једном човеку.
Понекад човек заиста учини нешто због чега се постиди. Мени се то не дешава често, надам се, али и ја сам човек, па према томе нисам имун, чиним грешке. Ево моје приче о једном гесту због којег се данас стидим, али сујета је моћна и уме да загосподари.
Тамо негде 1992. године, нашао сам се у једном друштву у ресторану "Панонија" у Борчи. Расположењу је помогла и чашица, а повод окупљања био је тугаљив. Један од људи са којима сам седео био је господин Драгомир Васић, успешни борчански привредник, власник предузећа "Бами". Човек се спремао да оде на ратиште у Вуковар. Није то баш био испраћај, али у ваздуху се осећало да Драгомир иде у неизвесност и подразумева се да ником нормалном то не може да буде лако. Ипак, ми Срби смо такви. И када нам је лепо и када нас опхрвају тешкоће хватамо се за песму. Знате оно: песми хвала, она нас је одржала.
Фото: Архива ТВ Новости
Ја тада нисам био певач, али сам међу пријатељима био чувен по лепом гласу и пао је предлог да нешто отпевам. Прихватио сам и отпевао неколико песама. Драгомир је био одушевљен: "Ти, богати, одлично певаш! Мораш да снимиш плочу, ја ћу то да ти исфинансирам!" Биле су то лепе речи, али чуо сам их много пута до тада. Ни на крај памети ми није падало да господин Васић мисли озбиљно. Убрзо после тог догађаја обрео сам се у Русији где сам радио на једном градилишту. По повратку, 1994. године дао сам отказ и почео професионално да се бавим певањем. Мој спонзор и доброчинитељ мислио је озбиљно. Уложио је новац у мене. Плоча је изашла у априлу.
Прочитајте још
Каријера је кренула да не може лепше. Драгомир је уговарао тезге, а ја сам певао и помало му од зарађеног враћао новац. Међутим, ђаво не спава никада, а поготово када човеку добро иде. Око мог мецене окупили су се душебрижници и полаго га тровали против мене, пунећи му главу разним глупостима. А онда, у октобру те године, Драгомир је уговорио једну тезгу на коју нисам могао да идем из здравствених разлога. То га је повредило. Дошао је код мене кући и рекао ми љутито: "Од овог момента нас двојица прекидамо сарадњу!" Било ми је криво, прогутао сам кнедлу.
Фото: Јутјуб принтскрин
Мало после дочека 1995. године седео сам са неким пријатљима у ресторану "Естрада" у Борчи. У неко доба наишао је Драгомир, честитао Нову годину и сваком пружио руку. Када је пружио мени, остала му је у ваздуху. Одбио сам да се рукујем. Какав гаф, какав некултуран гест с моје стране. Још сам био љут.
Годину и по дана касније, пред "Шумадијски сабор" у Аранђеловцу, певао сам у једној кафани. Ту је био и Драгомир са синовима. Почео је да поручује песме, али не директно, него по синовима. И то ме је на неки начин посрамило. У магновењу сам схватио и себи рекао: "Срам те било, Куки, зар да не говориш са човеком коме треба да си захвалан за све што си постигао. Помирићеш се са њим, сад или никад!" Пришао сам му и пружио руку. Није остала у ваздуху. Рекао сам нешто као: "Глупо је да не говоримо, ево руке, на мени је да учиним први корак, јер сам млађи!" Изљубили смо се и помирили. Те године сам победио на "Шумадијском сабору".
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 15. марта 1999. godine. *
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
