- Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima - ispričala je ona svojevremeno, prenosi "NajŽena".
Stanislava Pešić rođena je 1941. u Grockoj. Otac Dušan bio je zamenik javnog gradskog tužioca, a majka Vera profesorka francuskog. Svoje detinjstvo na Tašmajdanu glumica je ovako opisala:
- Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima.
Važna ličnost u njenom ranom periodu, baba Desa iz Zaječara, bila je izvor mudrosti. U knjizi "Devetnaest društvenih igara” navela je Stanislava Pešić i ova sećanja:
Pročitajte još
- Tatina plata bila je mala i, za razliku od druge dece, mi nismo imale da jedemo med, već smo užinale mast i hleb. Uletiš u kuću, baba namaže mast na hleb i trk napolje. Priznale smo da nas je sramota što mi jedemo mast, a druga deca med.
- Sutradan, baba koja se teško kretala, došla je do šetališta i izdaleka, koliko je grlo nosi, povikala: “Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba!”. Pojurile smo kao bez duše, a baba nam je uvalila topao hleb u ruke i rekla: “Trčite dok se ne slojani, nikom ne daj da proba, jedite brzo!”. A samo je zagrejala hleb, mast se istopila i mi smo dobile "meda i hleba"… - pisala je glumica dalje.
Kao tinejdžerka Staša Pešić oprobala se na audiciji za omladinsko pozorište i uspela. Pred žirijem, LJubom Tadićem i Verom Belogrlić, recitovala je "Spaljenu pesmu” Zmaja i monolog majke koja je ubila sina iz „Svetog plamena” Somerseta Moma. Kada je završila, LJuba Tadić ju je upitao: "Znaš li ti, devojčice, nešto smešno?”, a ona mu je odgovorila da ne zna i zaplakala.
- I dok sam plakala, on mi je nabrajao naslove smešnih pesama, sve dotle dok nisam rekla da znam “Otac i sin” Đure Jakšića. Mucala sam, pogrešno naglašavala reči. Ipak, on je rekao: Bravo, bravo! Ali ta pesma nije smešna, nego tužna! I za sve to vreme ja sam jecala - ispričala je Pešićeva.
U gimnaziji je probala da upiše glumu, ne znajući da je njena majka zamolila komisiju da je obori. Pitali su je koje se ribe gaje u Prespanskom jezeru, a kada je odgovorila da ne zna, rekli su joj: "Vi želite da budete glumica, a ne znate koje ribe žive u Prespanskom jezeru!” U karijeri je bila i Ana u "Švabici”, Maša u "Galebu”, Anđelija u "Maksimu Crnojeviću”.
Oprobala se i u monodrami po knjizi „Pismo nerođenom detetu” Orijane Falači, s željom da pitanje materinstva produbi profesionalnim konfliktima.
- Osetila sam da je to muka svih nas savremenih žena i želela sam da govorim o onome što se i meni dešava, što se uopšte dešava u svakom trenutku - pričala je Stanislava o tome.
Svetska premijera, jer Falačijeva do tada nikom nije dozvoljavala da eksperimentiše s njenim tekstovima, bila je 18. novembra 1982. u DŽez klubu Doma omladine, u režiji Slobodanke Aleksić, navedeno je u katalogu izložbe.
S filmom se Stanislava Pešić prvi put srela 1958. u "Snovima od vetra” Kokana Rakonjca, potom i u "Diližansi snova” Soje Jovanović. Za ulogu u "Pesmi” po istoimenom romanu Oskara Daviča dobila je "Zlatnu arenu” u Puli. Popularnost na prostoru Jugoslavije doneo joj je lik Olge u seriji "Pozorište u kući”.
Rekla je tada:
- Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u LJubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Lašine (LJiljane Lašić).
Stanislava Pešić preminula je 1997. u 56. godini. Jovan Ćirilov je zapisao tada:
- Namerno je gajila kod sebe neku vrstu naivnosti, koju sam uvek shvatao kao čistotu njenog pogleda na svet. Iz porodice intelektualaca ponela je duboku potrebu da i sama bude visokocivilizovana i da teži da živi u civilizovanoj sredini. U tome, međutim, uopšte nije bila rigidna. Spadala je u radosne ličnosti. Takva je bila u najlepšim godinama života, a ista takva u godinama praštanja od života.
Poslednje godine života, tokom borbe sa opakom bolešću, ostale su zapisane u njenom dnevniku, pretočenom u knjigu “Devetnaest društvenih igara” koja je objavljena nekoliko meseci pred njenu smrt. U njoj je opisala svoju potresnu borbu sa bolešću, strahove, nadanja, ali i objavila dirljiva pisma koja je u najtežim trenucima slala svojoj deci.
Stanislava je iza sebe ostavila dva sina: Peru i Ivana. NJen sin Ivan bio je u petogodišnjem braku sa glumicom Vanjom Ejdus sa kojom ima ćerku.
Svoju poslednju ulogu u drami “Dugo putovanje u noć” hrabro je odigrala u vreme kada je već bila teško bolesna.
