- Ни­сам би­ла ни мир­на ни по­ву­че­на. На­про­тив, увек сам во­ле­ла да се ту­чем. Ор­га­ни­зо­ва­ла сам бокс ме­че­ве и рвач­ка так­ми­че­ња, из ко­јих сам из­ла­зи­ла као по­ра­же­на стра­на. Уоп­ште, де­тињ­ство пам­тим по по­се­котина­ма и мо­дри­ца­ма, за­во­ји­ма и фла­сте­ри­ма - испричала је она својевремено, преноси "НајЖена".

Ста­ни­сла­ва Пе­шић ро­ђе­на је 1941. у Гроц­кој. Отац Ду­шан био је за­меник јав­ног град­ског ту­жи­о­ца, а мај­ка Ве­ра про­фе­сор­ка фран­цу­ског. Сво­је де­тињ­ство на Та­шмај­да­ну глу­ми­ца је ова­ко опи­са­ла:

- Ни­сам би­ла ни мир­на ни по­ву­че­на. На­про­тив, увек сам во­ле­ла да се тучем. Ор­га­ни­зо­ва­ла сам бокс ме­че­ве и рвач­ка так­ми­че­ња, из ко­јих сам из­ла­зи­ла као по­ра­же­на стра­на. Уоп­ште, де­тињ­ство пам­тим по по­се­ко­ти­на­ма и мо­дри­ца­ма, за­во­ји­ма и фла­сте­ри­ма.

Ва­жна лич­ност у ње­ном ра­ном пе­ри­о­ду, ба­ба Де­са из За­је­ча­ра, би­ла је из­вор му­дро­сти. У књи­зи "Де­вет­на­ест дру­штве­них ига­ра” на­ве­ла је Ста­ни­сла­ва Пе­шић и ова се­ћа­ња:

- Та­ти­на пла­та би­ла је ма­ла и, за раз­ли­ку од дру­ге де­це, ми ни­смо има­ле да је­де­мо мед, већ смо ужи­на­ле маст и хлеб. Уле­тиш у ку­ћу, ба­ба на­ма­же маст на хлеб и трк на­по­ље. При­зна­ле смо да нас је сра­мо­та што ми је­де­мо маст, а дру­га де­ца мед.

- Су­тра­дан, ба­ба ко­ја се те­шко кре­та­ла, до­шла је до ше­та­ли­шта и из­да­ле­ка, ко­ли­ко је гр­ло но­си, по­ви­ка­ла: “Ве­сна, Мир­ја­на, Ста­ша, ужи­на! Ме­да и ’ле­ба!”. По­ју­ри­ле смо као без ду­ше, а ба­ба нам је ува­ли­ла то­пао хлеб у ру­ке и ре­кла: “Тр­чи­те док се не сло­ја­ни, ни­ком не дај да про­ба, је­ди­те бр­зо!”. А са­мо је за­гре­ја­ла хлеб, маст се ис­то­пи­ла и ми смо до­би­ле "ме­да и хле­ба"… - писала је глумица даље.

Као ти­неј­џер­ка Ста­ша Пе­шић опро­ба­ла се на ауди­ци­ји за омла­дин­ско по­зо­ри­ште и ус­пе­ла. Пред жи­ри­јем, Љу­бом Та­ди­ћем и Ве­ром Бе­ло­гр­лић, ре­ци­то­ва­ла је "Спа­ље­ну пе­сму” Зма­ја и мо­но­лог мај­ке ко­ја је уби­ла си­на из „Све­тог пла­ме­на” Со­мер­се­та Мо­ма. Ка­да је за­вр­ши­ла, Љу­ба Та­дић ју је упи­тао: "Знаш ли ти, де­вој­чи­це, не­што сме­шно?”, а она му је од­го­во­ри­ла да не зна и за­пла­ка­ла.

- И док сам пла­ка­ла, он ми је на­бра­јао на­сло­ве сме­шних пе­са­ма, све до­тле док ни­сам ре­кла да знам “Отац и син” Ђу­ре Јак­ши­ћа. Му­ца­ла сам, по­гре­шно на­гла­ша­ва­ла ре­чи. Ипак, он је ре­као: Бра­во, бра­во! Али та пе­сма ни­је сме­шна, не­го ту­жна! И за све то вре­ме ја сам је­ца­ла - испричала је Пешићева.

У гим­на­зи­ји је про­ба­ла да упи­ше глу­му, не зна­ју­ћи да је ње­на мај­ка за­мо­ли­ла ко­ми­си­ју да је обо­ри. Пи­та­ли су је ко­је се ри­бе га­је у Пре­спан­ском је­зе­ру, а ка­да је од­го­во­ри­ла да не зна, ре­кли су јој: "Ви же­ли­те да бу­де­те глу­ми­ца, а не зна­те ко­је ри­бе жи­ве у Пре­спан­ском је­зе­ру!” У ка­ри­је­ри је би­ла и Ана у "Шва­би­ци”, Ма­ша у "Га­ле­бу”, Ан­ђе­ли­ја у "Мак­си­му Цр­но­је­ви­ћу”.

Опробала се и у мо­но­дра­ми по књи­зи „Пи­смо не­ро­ђе­ном де­те­ту” Ори­ја­не Фа­ла­чи, с же­љом да пи­та­ње ма­те­рин­ства про­ду­би про­фе­си­о­нал­ним кон­флик­ти­ма.

- Осе­ти­ла сам да је то му­ка свих нас са­вре­ме­них же­на и же­ле­ла сам да го­во­рим о оно­ме што се и ме­ни де­ша­ва, што се уоп­ште де­ша­ва у сва­ком тре­нут­ку - причала је Станислава о томе.

Свет­ска пре­ми­је­ра, јер Фа­ла­чи­је­ва до та­да ни­ком ни­је до­зво­ља­ва­ла да екс­пе­ри­мен­ти­ше с ње­ним тек­сто­ви­ма, би­ла је 18. но­вем­бра 1982. у Џез клу­бу До­ма омла­ди­не, у ре­жи­ји Сло­бо­дан­ке Алек­сић, на­ве­де­но је у ка­талогу из­ло­жбе.

С фил­мом се Ста­ни­сла­ва Пе­шић пр­ви пут сре­ла 1958. у "Сно­ви­ма од ве­тра” Ко­ка­на Ра­коњ­ца, по­том и у "Ди­ли­жан­си сно­ва” Со­је Јо­ва­но­вић. За уло­гу у "Пе­сми” по исто­и­ме­ном ро­ма­ну Оска­ра Да­ви­ча до­би­ла је "Злат­ну аре­ну” у Пу­ли. По­пу­лар­ност на про­сто­ру Ју­го­сла­ви­је до­нео јој је лик Ол­ге у се­ри­ји "По­зо­ри­ште у ку­ћи”.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by @balkanskim.sokakom

Ре­кла је та­да:

- Же­не у За­гре­бу су се обла­чи­ле као ја, у Љу­бља­ни су се као ја че­шља­ле, у Ско­пљу сме­ја­ле као ја. Пу­бли­ка нас је све под­јед­на­ко во­ле­ла: ка­ми­он­џи­је су ле­пи­ле мо­је сли­ке, а вој­ни­ци Ла­ши­не (Љи­ља­не Ла­шић).

Ста­ни­сла­ва Пе­шић пре­ми­ну­ла је 1997. у 56. го­ди­ни. Јо­ван Ћи­ри­лов је за­пи­сао та­да:

- На­мер­но је га­ји­ла код се­бе не­ку вр­сту на­ив­но­сти, ко­ју сам увек схва­тао као чи­сто­ту ње­ног по­гле­да на свет. Из по­ро­ди­це ин­те­лек­ту­а­ла­ца по­не­ла је ду­бо­ку по­тре­бу да и са­ма бу­де ви­со­ко­ци­ви­ли­зо­ва­на и да те­жи да жи­ви у ци­ви­ли­зо­ва­ној сре­ди­ни. У то­ме, ме­ђу­тим, уоп­ште ни­је би­ла ри­гид­на. Спа­да­ла је у ра­до­сне лич­но­сти. Та­ква је би­ла у нај­леп­шим го­ди­на­ма жи­во­та, а иста та­ква у го­ди­на­ма пра­шта­ња од жи­во­та.

Последње године живота, током борбе са опаком болешћу, остале су записане у њеном дневнику, преточеном у књигу “Деветнаест друштвених игара” која је објављена неколико месеци пред њену смрт. У њој је описала своју потресну борбу са болешћу, страхове, надања, али и објавила дирљива писма која је у најтежим тренуцима слала својој деци.

Станислава је иза себе оставила два сина: Перу и Ивана. Њен син Иван био је у петогодишњем браку са глумицом Вањом Ејдус са којом има ћерку.

Своју последњу улогу у драми “Дуго путовање у ноћ” храбро је одиграла у време када је већ била тешко болесна.