- Kad je umro deda, kojeg smo sestra i ja malo pre toga upoznale, na sahrani sam prvi put videla majčinu sliku na grobu, do tog momenta nisam znala kako ona izgleda. Žena iz hraniteljske porodice kojoj smo pripale nam je rekla da majka nije ona koja te rodi, već ona koja te čuva. U početku nam je spremala kolače, što je, nakon hleba i masti koje smo dobijale u domu, bio specijalitet. Nisam tada znala razliku između hraniteljske porodice i kada si usvojen jer za usvojeno dete se ne dobija naknada. Postajalo je sve gore i gore, ta žena Vesna je imala 100 kila, oblačila se i izgledala kao muško - kroz uzdahe je ispričala Milica Kemez sada za "Republiku".
Nisu znale odakle su im roditelji, ali su znale imena. Činjenica da ih niko iz šire i uže porodice nije potražio bolela ih je više od batina koje su dobijale od hraniteljke.
- Preko neke dalje rodbine smo saznale da nam je majka mrtva već 10 godina, a otac u zatvoru. U tom trenutku mi se srušio ceo svet. Sva ona pitanja koja spremaš godinama za njih odjednom više ne postoje, sve pada u vodu. To je defekt koji se ne vidi. Kad nekome fali ruka, noga, ima neku manu, to je vidljivo, opipljivo, ovo ne vide obični ljudi. Taj defekt je mene pratio kroz ceo život, kroz veze, posao. Često sam te šablone prenosila na svoje ponašanje. To su mogli da vide oni koji su me pratili dok sam bila u rijalitiju. Konstantno bila u potčinjenoj ulozi, u ulozi žrtve, uvek sam se osećala manje vrednom. Jedino što će moći da mi nadomesti sve to je možda sutra moja porodica i dete koje rodim - ispričala je ona.
(Republika)
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
Pročitajte još
