- Кад је умро деда, којег смо сестра и ја мало пре тога упознале, на сахрани сам први пут видела мајчину слику на гробу, до тог момента нисам знала како она изгледа. Жена из хранитељске породице којој смо припале нам је рекла да мајка није она која те роди, већ она која те чува. У почетку нам је спремала колаче, што је, након хлеба и масти које смо добијале у дому, био специјалитет. Нисам тада знала разлику између хранитељске породице и када си усвојен јер за усвојено дете се не добија накнада. Постајало је све горе и горе, та жена Весна је имала 100 кила, облачила се и изгледала као мушко - кроз уздахе је испричала Милица Кемез сада за "Републику".
Нису знале одакле су им родитељи, али су знале имена. Чињеница да их нико из шире и уже породице није потражио болела их је више од батина које су добијале од хранитељке.
- Преко неке даље родбине смо сазнале да нам је мајка мртва већ 10 година, а отац у затвору. У том тренутку ми се срушио цео свет. Сва она питања која спремаш годинама за њих одједном више не постоје, све пада у воду. То је дефект који се не види. Кад некоме фали рука, нога, има неку ману, то је видљиво, опипљиво, ово не виде обични људи. Тај дефект је мене пратио кроз цео живот, кроз везе, посао. Често сам те шаблоне преносила на своје понашање. То су могли да виде они који су ме пратили док сам била у ријалитију. Константно била у потчињеној улози, у улози жртве, увек сам се осећала мање вредном. Једино што ће моћи да ми надомести све то је можда сутра моја породица и дете које родим - испричала је она.
(Република)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
Прочитајте још
