Datum rođenja/smrti: 29.10.1943. - 16.9.2021.
Mesto rođenja: Beograd
Timovi: Partizan, Aris, Radnički Beograd, Šibenik, Vojvodina, Jugoslavija, PAOK Solun, Panionios, Olimpijakos, AEK Atina, CSKA Moskva, Dinamo Moskva, Srbija, Anadolu Efes.
I u Atini je bio ''Krstaš''
Ivković je veliki značaj davao svom ''kraju'', gde je odrastao - Crveni krst. On sa ponosom ističe ''kvartovsku pripadnost'', a navodi da i njegov sin koji je rođen u Atini, kaže da je s Crvenog krsta.
Foto: Arhiv Borbe
''Kako biste opisali duh Crvenog krsta i ono što ste odatle poneli?
- Na prvo mesto stavljam moje roditelje. Rastao sam u jednoj građanskoj porodici. Moj otac, doktor nauka, nije se snašao u komunizmu... Moja majka, pesnikinja, dala mi je mnogo u obrazovanju... Posle njih dolazi Crveni krst. Moj sin Pavle, rođen u Atini, kaže da je s Crvenog krsta. Nosi majicu s krstom na kojoj piše - krstaš. Postoji neka čudna privlačnost tog kraja. Na tu temu se često šalim s glumcima iz kraja, mojim prijateljima, Draganom Nikolićem i Goranom Sultanovićem koga zadirkujemo da stalno pokušava da se iz Hadži-Prodanove umuva na Crveni krst da bi bio krstaš... Crveni krst nam je dao i duh i dušu. Tu smo imali sve. Od Beogradskog dramskog pozorišta koje je imalo Simu Janićijevića, bračnni par Marković, Batu Živojinovića i druge velikane glumišta. Imali smo i svoj bioskop 'Avalu' i svoje Sportsko društvo Radnički.
Posle roditelja, vaspitavala nas je ulica, ali to nije bila obična ulica. Crveni krst je dao nebrojeno mnogo akademskih građana, naučnika, umetnika, ali iznad svega - mnogo dobrih trenera. Uvek sam smatrao da je trenerski posao više zanatski nego naučni. Svi treba da budemo zahvalni Crvenom krstu što smo ono što jesmo, mada žalimo što on danas gubi svoj stari izgled. Četvrtkom se staro društvo skuplja u kafani 'Krstaš'...'' (Arhiv Borbe, Politika 13.1.2008.)
Cenić, Žeravica i Novosel
Duda je svoju trenersku karijeru često opisivao sa tri ključna momenta. Prvi je kada je Bora Cenić odlučio da napravi školu košarke u Radničkom, a drugi je kada ga je Ranko Žeravica zvao da mu bude pomoćnik u Partizanu. Treći momenat je Šibenik, koji je bio, kako on kaže, odskočna daska.
Foto: Arhiv Borbe
''Kada sam prestajao da igram košarku, moj stariji brat Piva bio je trener. Moje mesto sam video uz njega, da bih mu olakšao. NJega će malo ko dostići kada se govori o idejama i vizionarstvu. Bora Cenić je odigrao presudnu ulogu kad je odlučio da napravi školu košarke u Radničkom i mene uključi u rad. Rastao sam kroz sve selekcije, od kadeta do seniora, a kruna je bila reprezentacija. Drugi značajan trenutak je bio kada me je Ranko Žeravica pozvao da mu budem pomoćnik u Partizanu. A treći - kada sam shvatio da trener mora da menja sredinu. Tako sam 1984. otišao iz Radničkog u Šibenku koja mi je bila odskočna daska za seniorsku reprezentaciju. Sa hrvatske strane imao sam značajnu podršku Mirka Novosela, a iz moje baze, Beograda, niko me nije podržao'' (Arhiva Borbe, Politika 13.1.2008.)
Amerima iz snova da lupamo blokade
Često razgovori o sportu u bivšoj državi završe na najvećem ''šta bi bilo-kad bi bilo'' jugoslovenske košarke. Šta bi se desilo da se Jugoslavija sastala sa ''drim timom'' 1992. godine. Duda nema sumnje šta bi se desilo, dao je reč da će ih pobediti.
''Mi smo tada imali jako dobar i organizovan rad i uvek su se pojavljivali novi i bolji igrači. Bili smo u strahovitom naletu. Ta generacija se veoma brzo probila u NBA, prvo Divac, posle Dražen, Kukoč, Rađa, Paspalj, Danilović i tako dalje. Nas su tada počeli da zovu NBA klubovi, menadžeri, i to ne samo nas iz reprezentacije, već i klubove, Partizan, Cibonu, Jugoplastiku. Kod te generacije imali smo zaista strahovito dobar tim. Nesumnjivo najbolji koji je postojao u Evropi svih vremena, a po mom mišljenju najbolji i na svetu. Velika je šteta što ta reprezentacija zbog raspada zemlje nije mogla na OI u Barseloni 1992. da igra protiv ''drim tima I''. Da se vidi kako bi navodni ostatak sveta igrao protiv tog famoznog ''drim tima''. Ubeđen sam da bismo ih dobili. Oni ne mogu da igraju u avgustu, pri tom su već tada bili revijalni tim, sa matorim Birdom i Medžikom. Mi smo među sobom dali reč da ćemo ih dobiti u finalu. Da se sve vreme pripremamo za tu utakmicu, jer ostale reprezentacije nismo shvatali kao ozbiljne protivnike. Desilo se što se desilo, 1991. SFRJ se raspala. Ipak, tu je već bila nova, srpska generacija, koja je posle pokazala jedan nov kvalitet: ludački entuzijazam, ponos i inat!'' (Arhiv Borbe, Blic NJuz 24.05.2004.)
Između dve vatre
Kićanović i Dalipagić, nesumnjivo dva imena upisana zlatnim slovima u istoriju jugoslovenske košarke. Mnogo se pričalo o njihovom odnosu tada, a nije tajna da se nisu preterano voleli. Duda se uvek nalazio između njih dvojice.
Foto: Arhiva Borbe
''Mi smo imali tada, i to sam uvek govorio mojim dragim igračima i prijateljima, Kićanoviću i Dalipagiću, dva najveća igrača u Evropi, koji su tada mogli da budu najbolji i u NBA ligi. Ali njih dvojica su u svojim odnosima bili gori nego Silvana Armenulić i Lepa Lukić! Tako da sam ja uvek morao da mirim moju Silvanu i moju Lepu u tim njihovim nakaradnim odnosima. E, ali kada je trebalo da se igra za klub, tu njihovi međusobni odnosi nikada nisu bili bitni!'' (Arhiv Borbe, Blic NJuz 24.05.2004.)
Lako je najboljima da uvek pobeđuju...
Pored košarkaške magije koju je Duda donosio na teren, on je bio veliki obožavatelj golubova. Tvrdio je da je lakše raditi sa igračima nego sa golubovima, jer oni ne govore. Po ugledu na svog gazdu, njegovi golubovi su donosili ''titule''.
Foto: Arhiv Borbe
''Koliko dugo vaši golubovi mogu da ostanu u vazduhu? -Ovogodišnji sam prvak Srbije s prosečnim letom od 14 sati i 29 minuta. To je svetski rekord ostvaren u konkurenciji 401 takmičara i 3058 golubova. Moj najbolji golub koji nosi ime ''Tekerduz SR 184-231-07'' osvojio je zlatnu alku jer je ostao u vazduhu 15 sati i 10 minuta. Izuzetno sam ponosan na svoje jato srpskih visokoletača. Posebno me ponosnim čini to što su duže leteli od rase engleskih tiplera, koji su poznati po tome da vrlo lako ostaju u vazduhu i po 20 sati. A 22. juna ove godine, kada su se oni takmičili za ''najduži dan'', moji golubovi su leteli sat i po duže.'' (Arhiv Borbe, Pres, 12.10.2008.)
Penzija
Ivković je znao kako će dočekati penziju, uz svoju porodicu, na periferiji Beograda uz svoje golubove. Nije hteo na Dedinje, kako kaže, hteo je među ''običan narod''.
Foto: Arhiv Borbe
''Penziju ću sigurno dočekati u Beogradu. Napravio sam kuću u Malom Mokrom Lugu, u stvari to je sada već Medaković. Kupio sam 50 ari placa, za kuću i, naravno, veliki golubarnik, kakav sam želeo da imam ceo svoj život. Nudili su mi tokom 90-ih placeve po Dedinju, ali meni to nije padalo na pamet. Nisam hteo tamo gde se živi uz pratnju policije i prisluškivača. Hteo sam da živim sa normalnim narodom. Mrka, moj školski drug, godinama me je ubeđivao da pređem na Dedinje, da mi država zbog zasluga pokloni plac i slične stvari. Nisam to hteo, jer ja nisam deo te priče. Sam sebi sam kupio i napravio sve što mi treba. A Mali Mokri Lug je odličan i za golubove!'' (Arhiva Borbe, Blic NJuz, 19.05.2004.)
