Датум рођења/смрти: 29.10.1943. - 16.9.2021.
Место рођења: Београд
Тимови: Партизан, Арис, Раднички Београд, Шибеник, Војводина, Југославија, ПАОК Солун, Паниониос, Олимпијакос, АЕК Атина, ЦСКА Москва, Динамо Москва, Србија, Анадолу Ефес.
И у Атини је био ''Крсташ''
Ивковић је велики значај давао свом ''крају'', где је одрастао - Црвени крст. Он са поносом истиче ''квартовску припадност'', а наводи да и његов син који је рођен у Атини, каже да је с Црвеног крста.
Фото: Архив Борбе
''Како бисте описали дух Црвеног крста и оно што сте одатле понели?
- На прво место стављам моје родитеље. Растао сам у једној грађанској породици. Мој отац, доктор наука, није се снашао у комунизму... Моја мајка, песникиња, дала ми је много у образовању... После њих долази Црвени крст. Мој син Павле, рођен у Атини, каже да је с Црвеног крста. Носи мајицу с крстом на којој пише - крсташ. Постоји нека чудна привлачност тог краја. На ту тему се често шалим с глумцима из краја, мојим пријатељима, Драганом Николићем и Гораном Султановићем кога задиркујемо да стално покушава да се из Хаџи-Проданове умува на Црвени крст да би био крсташ... Црвени крст нам је дао и дух и душу. Ту смо имали све. Од Београдског драмског позоришта које је имало Симу Јанићијевића, брачнни пар Марковић, Бату Живојиновића и друге великане глумишта. Имали смо и свој биоскоп 'Авалу' и своје Спортско друштво Раднички.
После родитеља, васпитавала нас је улица, али то није била обична улица. Црвени крст је дао небројено много академских грађана, научника, уметника, али изнад свега - много добрих тренера. Увек сам сматрао да је тренерски посао више занатски него научни. Сви треба да будемо захвални Црвеном крсту што смо оно што јесмо, мада жалимо што он данас губи свој стари изглед. Четвртком се старо друштво скупља у кафани 'Крсташ'...'' (Архив Борбе, Политика 13.1.2008.)
Ценић, Жеравица и Новосел
Дуда је своју тренерску каријеру често описивао са три кључна момента. Први је када је Бора Ценић одлучио да направи школу кошарке у Радничком, а други је када га је Ранко Жеравица звао да му буде помоћник у Партизану. Трећи моменат је Шибеник, који је био, како он каже, одскочна даска.
Фото: Архив Борбе
''Када сам престајао да играм кошарку, мој старији брат Пива био је тренер. Моје место сам видео уз њега, да бих му олакшао. Њега ће мало ко достићи када се говори о идејама и визионарству. Бора Ценић је одиграо пресудну улогу кад је одлучио да направи школу кошарке у Радничком и мене укључи у рад. Растао сам кроз све селекције, од кадета до сениора, а круна је била репрезентација. Други значајан тренутак је био када ме је Ранко Жеравица позвао да му будем помоћник у Партизану. А трећи - када сам схватио да тренер мора да мења средину. Тако сам 1984. отишао из Радничког у Шибенку која ми је била одскочна даска за сениорску репрезентацију. Са хрватске стране имао сам значајну подршку Мирка Новосела, а из моје базе, Београда, нико ме није подржао'' (Архива Борбе, Политика 13.1.2008.)
Америма из снова да лупамо блокаде
Често разговори о спорту у бившој држави заврше на највећем ''шта би било-кад би било'' југословенске кошарке. Шта би се десило да се Југославија састала са ''дрим тимом'' 1992. године. Дуда нема сумње шта би се десило, дао је реч да ће их победити.
''Ми смо тада имали јако добар и организован рад и увек су се појављивали нови и бољи играчи. Били смо у страховитом налету. Та генерација се веома брзо пробила у НБА, прво Дивац, после Дражен, Кукоч, Рађа, Паспаљ, Даниловић и тако даље. Нас су тада почели да зову НБА клубови, менаџери, и то не само нас из репрезентације, већ и клубове, Партизан, Цибону, Југопластику. Код те генерације имали смо заиста страховито добар тим. Несумњиво најбољи који је постојао у Европи свих времена, а по мом мишљењу најбољи и на свету. Велика је штета што та репрезентација због распада земље није могла на ОИ у Барселони 1992. да игра против ''дрим тима I''. Да се види како би наводни остатак света играо против тог фамозног ''дрим тима''. Убеђен сам да бисмо их добили. Они не могу да играју у августу, при том су већ тада били ревијални тим, са маторим Бирдом и Меџиком. Ми смо међу собом дали реч да ћемо их добити у финалу. Да се све време припремамо за ту утакмицу, јер остале репрезентације нисмо схватали као озбиљне противнике. Десило се што се десило, 1991. СФРЈ се распала. Ипак, ту је већ била нова, српска генерација, која је после показала један нов квалитет: лудачки ентузијазам, понос и инат!'' (Архив Борбе, Блиц Њуз 24.05.2004.)
Између две ватре
Кићановић и Далипагић, несумњиво два имена уписана златним словима у историју југословенске кошарке. Много се причало о њиховом односу тада, а није тајна да се нису претерано волели. Дуда се увек налазио између њих двојице.
Фото: Архива Борбе
''Ми смо имали тада, и то сам увек говорио мојим драгим играчима и пријатељима, Кићановићу и Далипагићу, два највећа играча у Европи, који су тада могли да буду најбољи и у НБА лиги. Али њих двојица су у својим односима били гори него Силвана Арменулић и Лепа Лукић! Тако да сам ја увек морао да мирим моју Силвану и моју Лепу у тим њиховим накарадним односима. Е, али када је требало да се игра за клуб, ту њихови међусобни односи никада нису били битни!'' (Архив Борбе, Блиц Њуз 24.05.2004.)
Лако је најбољима да увек побеђују...
Поред кошаркашке магије коју је Дуда доносио на терен, он је био велики обожаватељ голубова. Тврдио је да је лакше радити са играчима него са голубовима, јер они не говоре. По угледу на свог газду, његови голубови су доносили ''титуле''.
Фото: Архив Борбе
''Колико дуго ваши голубови могу да остану у ваздуху? -Овогодишњи сам првак Србије с просечним летом од 14 сати и 29 минута. То је светски рекорд остварен у конкуренцији 401 такмичара и 3058 голубова. Мој најбољи голуб који носи име ''Текердуз СР 184-231-07'' освојио је златну алку јер је остао у ваздуху 15 сати и 10 минута. Изузетно сам поносан на своје јато српских високолетача. Посебно ме поносним чини то што су дуже летели од расе енглеских типлера, који су познати по томе да врло лако остају у ваздуху и по 20 сати. А 22. јуна ове године, када су се они такмичили за ''најдужи дан'', моји голубови су летели сат и по дуже.'' (Архив Борбе, Прес, 12.10.2008.)
Пензија
Ивковић је знао како ће дочекати пензију, уз своју породицу, на периферији Београда уз своје голубове. Није хтео на Дедиње, како каже, хтео је међу ''обичан народ''.
Фото: Архив Борбе
''Пензију ћу сигурно дочекати у Београду. Направио сам кућу у Малом Мокром Лугу, у ствари то је сада већ Медаковић. Купио сам 50 ари плаца, за кућу и, наравно, велики голубарник, какав сам желео да имам цео свој живот. Нудили су ми током 90-их плацеве по Дедињу, али мени то није падало на памет. Нисам хтео тамо где се живи уз пратњу полиције и прислушкивача. Хтео сам да живим са нормалним народом. Мрка, мој школски друг, годинама ме је убеђивао да пређем на Дедиње, да ми држава због заслуга поклони плац и сличне ствари. Нисам то хтео, јер ја нисам део те приче. Сам себи сам купио и направио све што ми треба. А Мали Мокри Луг је одличан и за голубове!'' (Архива Борбе, Блиц Њуз, 19.05.2004.)
