Godine 1992. Aleksić je u intervjuu za "TV Novosti" uporedio Drugi svetski rat i građanski rat koji se tada, početkom devedesetih vodio u bivšoj Jugoslaviji.
Na pitanje kako se brani od teškog vremena u kojem se nalazi, glumac je rekao - teško.
- Čovek je pod stalnim pritiskom, naročito tih ružnih stvari. Pokušavam, neki put, da izbegnem da gledam i TV Dnevnik. Ali, ne možeš da se sasvim isključiš. Makar s pola uha i jednim okom... I, naravno, posle se iznerviram, uhvati me muka. Ne može čovek ravnodušno da posmatra sve to što se događa.
Foto: Arhiva TV Novosti
Učestvovali ste u ratu, išli ste do Slovenjgradeca...
Pročitajte još
- Bio sam i u Bosni, i...
Bili ste i u onim kragujevačkim šupama za streljanje. Bili ste mladi...
- I znao sam ko je neprijatelj. Ja sam se borio protiv tog neprijatelja. A danas ne znam ko je meni neprijatelj! Najprljavija stvar koja može da se dogodi u jednoj zemlji, to je građanski rat. Znam po mojoj deci... Oni su se družili sa mladićima iz Zagreba, iz LJubljane, iz Sarajeva, bili nerazdvojni, kupali se zajedno, igrali se zajedno. I sad - šta? Treba da uzmu puške i pucaju jedan na drugoga! To je strašno! Ovo je jedan od najprljavijih ratova na svetu... Kad sam se borio, ja sam znao da ispred sebe imam Nemce, okupatore koje smo jurili iz ove zemlje. Nije me interesovalo u to vreme ko će da dođe na vlast. Nas je, mlade ljude onda, interesovalo da što pre počne život... Za nekoga jeste bilo važno to kako će se zemlja urediti. I mislim da smo bili i prevareni. Još onda! Mnogo je ljudi izginulo, da bi spaslo leđa nekih drugih ljudi.
Foto: Arhiva TV Novosti
U prilici ste, svakako, da - dok se sve ovo događa - pravite neki mali rezime onoga što ste vi doživeli u svojoj ranoj mladosti i onoga što sad sa svojom decom doživljavate. Jeste li se, onda, bojali?
- Onda smo bili mladi. Nismo se bojali. Sećam se i te čuvene tragedije kragujevačke... Mi smo dvadesetoga bili izvedeni u šupe. Streljanje je bilo dvadeset prvoga, a mi smo već dvadesetoga bili u šupama. Dvadestoga uveče streljana je prva grupa. I tada smo i shvatili da to nije nikakvo legitimisanje, nikakva internacija, nego da je to - streljanje. Da će biti streljanje. I tu čovek oseti da mu otrne nešto ispod kolena, ali - više nikakav strah. Samo čeka kad će taj čin da se završi... I kasnije, u tok urata, nikakvoga straha nisam imao.
Imali ste samo osamnaest, devetnaest godina...
- Samo... A danas, znajući šta se sve može dogoditi, čovek strahuje, ne za sebe i svoj život - strahuje za tu decu koja takođe nemaju straha i ne znaju šta je to rat, pogotovo ne znaju šta je to građanski rat, šta je to bratoubilački rat, da je to gore od svih ratova. A imamo, hvala bogu, popriličan broj ljudi koji se zaklinju kako im je naša zemlja na srcu. U stvari, njima je njihova stolica najvažnija stvar. I onda manipulišu s mladim ljudima... Mislim da smo mi malo ispustili tu mladu generaciju. Ispustili i pustili.
Foto: Arhiva TV Novosti
Koliko je, uopšte, moglo da se učini?
- Šta je moglo da se učini? Znam samo da je omladina najmanje kriva. Za nju nemaju vremena ni roditelji, za nju nema vremena ni škola. Roditelj je zauzet borbom za parče hleba, a i onaj nastavnik, isto tako, bori se za parče hleba, i on ima dete... Moja sestra je bila prosvetni radnik. Pričala je kako je to veliko zadovoljstvo kad se priseti da je taj mali bio švrća, pa je pred njenim očima rastao, i pred njenim očima završio školu i postao čovek. Znači, to su ljudi koji stvaraju ljude. A bedno su nagrađeni. Jedan tamo koji pravi potkovice za konje ima veću plato nego profesor, ili učitelj koji pravi ljude, stvara čoveka.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a intervju iz kojeg potiče ovaj odlomak izašao je u "TV Novostima", 9. septembra 1992. godine. *
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
