Još od biblijskih vremena, državni udari predstavljaju jedan od uobičajenih načina preuzimanja vlasti od strane onih koji su želeli da vladaju autoritarno, ali nisu imali kraljevsko poreklo. Za razliku od revolucija, koje predstavljaju masovne ustanke, državni udari se dešavaju iznenada i obuhvataju vrlo mali broj ljudi, visokih državnih i vojnih činovnika.
U mnoštvu velikih istorijskih lidera koji su na ovaj način osvojili vlast, sajt Histori je naročito izdvojio sledeće ličnosti.
Napoleon Bonaparta
Već nakon povratka iz slavne vojne kampanje u Egiptu 1799. godine, Napoleon je započeo pripreme za preotimanje moći od petočlanog Direktorijuma koji je u tom trenutku vršio vlast u Francuskoj. Uz pomoć nekoliko vodećih državnih činovnika, među kojima čak i dvojice vladajućih direktora, uspeo je da organizuje vanredno skupštinsko zasedanje van Pariza, 10. novembra 1799. godine.
Kombinacijom propagande, podmićivanja i zastrašivanja, smatrao je da će ubediti skupštinu da mu preda vlast. Međutim, reakcija poslanika bila je potpuno suprotna. Povicima Dole diktator, izbačen je iz skupštinske sale. Ipak, Napoleon je uspeo da ostvari svoj cilj. Ubedivši trupe da stanu na njegovu stranu, on je raspustio prethodni skupštinski saziv i organizovao novo zakonodavno telo kako bi zadržao privid zakonitosti. U ovakvim okolnostima, preostali poslanici su glasali za zbacivanje Direktorijuma i uspostavljanje tročlanog Konzulata kao vrhovnog tela izvršne vlasti. Na čelu Konzulata vrlo brzo će se naći sam Napoleon, koji će 1804. godine dovršiti proces preuzimanja vlasti, krunisanjem za imperatora.
Pročitajte još
Foto: Vikipedija
Francisko Franko
Pobeda levičarske koalicije na izborima u Španiji, 1936. godine, za generala Franka je označila izgnanstvo na udaljena Kanarska ostrva. Na same pripreme vojnog puča, Franko je iz početka gledao sa nepoverenjem. Do promene njegovog stava dolazi tek nakon osvetničkog atentata u kome je ubijen jedan konzervativni političar. Čuvenog 18. jula, Franko je objavio manifest u kome je preklinjao oružane snage da zbace demokratski izabranu vladu. S obzirom da su se garnizoni širom Španije odazvali na njegov poziv, on je odlučio da tajno napusti Kanarska ostrva i zaputi se u Španski Maroko, gde je preuzeo vođstvo ustankom koji je započeo dan ranije. Tamo je stao na čelo trupa koje je uz pomoć fašističke Italije i nacističke Nemačke uspeo da preveze na špansko tlo.
Pokušaj državnog udara, koji je usledio, bio je samo delimično uspešan. Zauzevši tek jednu trećinu španske teritorije, Frankove snage su donele Španiji krvavi građanski rat koji je trajao naredne tri godine. Na samom kraju ovog rata, prevratničke snage su ipak odnele pobedu. Uz pomoć i podršku fašista, monarhista, zemljoposedničkog plemstva i Katoličke crkve, popularni El Caudillo (Vođa), ostao je na vlasti kao diktator Španije sve do svoje smrti, 1975. godine.
Foto: Vikipedija
Moamer Gadafi
Rođen u šatoru, od beduinskih roditelja, Moamer Gadafi je odrastao prezirući Libijsku monarhiju i njene zapadne sponzore. Osećajući narastajuću slabost države, dvadesetsedmogodišnji mladi oficir libijske vojske odlučio je da sam preuzme vlast 1. septembra 1969. godine dok je kralj Idriz bio na lečenju, van zemlje.
U vojnim vozilima, on je sa ostalih sedamdeset zaverenika, upao u u Bengazi i Tripoli, opkoljavajući kraljevsku palatu i zgrade ostalih državnih institucija. Oni su presekli komunikacije i uhapsili vodeće državne službenike od kojih je jedan u očajanju čak uskočio u bazen. Kraljeva garda pružila je mali otpor, pa je u roku od dva sata čitav prevrat uspešno završen, bez prolivanja krvi. U obraćanju javnosti preko radija tog jutra, Gadafi je obavestio sunarodnike da je korumpirani i reakcionarni režim uklonjen. Isprva, niko nije zapravo znao u čijim se rukama našla vlast. Ipak, vrlo brzo, Gadafi je uspostavio svoju volju u svim aspektima libijskog života. Nemilosrdno gušeći pokušaje neslaganja i stalno se sukobljavajući sa Sjedinjenim Državama, on je vodio libijsku državu naredne četrdeset i dve godine,kada je zbačen i ubijen u toku Arapskog proleća, 2011. godine.
FOTO: Zoo vrt Palić, Tanjug/Sinhua
Idi Amin
Iako skromnog porekla, Idi Amin je zahvaljujući usponu u vojnoj hijerarhiji dospeo do mesta vodećeg generala vojske Ugande. U početku je bio vrlo blizak prijatelj predsednika Ugande, Miltona Obotea, koji je zemlji doneo nezavisnost od britanske vlasti 1962. godine. Ipak, njih dvojica su se u narednom periodu počela udaljavati što je konačno dovelo do velikog međusobnog nepoverenja. Pre svog odlaska na diplomatsku konferenciju u Singapur, predsednik je navodno tajno naložio hapšenje generala Amina. Glasine o ovoj odluci predsednika dospele su i do samog Amina, koji je na njih odgovorio slanjem trupa u glavni grad Ugande, Kampalu, 25. januara 1971. godine, dok je predsednik još bio van zemlje.
Pucnjavom iz automatskog oružja i minobacača, Aminovi ljudi su ubrzo zauzeli aerodrom i druge strateški važne tačke da bi na kraju objavili uspešno preuzimanje državnog radija. Uprkos obećanju o povratku demokratije, samoproklamovani poslednji kralj Škotske vladao je čeličnom pesnicom, ubivši oko 300,000 političkih protivnika, koji se nisu slagali sa pravcem njegove brutalne osmogodišnje politike. Nakon što je zbačen naporima emigranata i vojnika iz Tanzanije, Amin je živeo do kraja života u Saudijskoj Arabiji, nikad se ne suočivši sa tužbama.
Foto: Vikipedija
Augusto Pinoče
Profesionalni vojni oficir, Ausgusto Pinoče je bio postavljen na čelo čileanske armije u istom trenutku kada se pridružio zaveri u režiji CIA-e protiv čoveka koji ga je na to mesto postavio, Salvatora Aljendea. Pripadnici vojne mornarice su 11. septembra 1973. godine zauzeli luku Valparejso dok su kopnene snage sa tenkovima napredovale ka predsedničkoj palati u Santjagu. Zapovedajući prevratom iz komandnog mesta u predgrađu, Pinoče je naredio da dva vojna aviona ispale rakete ka predsednikovoj rezidenciji. Kako se plamen dizao u nebo, vojnici su upali u zgradu, navodeći Aljendea, demokratski izabranog predsednika, marksističke orijentacije da izvrši samoubistvo da se ne bi morao predati. Pinočeovi ljudi su proveli ostatak dana, kao i mnoge naredne dane u hapšenju Aljendeovih pristalica da bi bili mučeni, a u mnogim slučajevima i ubijani bez suđenja. Za to vreme, Pinoče je započeo svoju sedamnaestogodišnju diktatorsku vladavinu u Čileu.
Svedočanstva iz američkog Kongresa, kao i dokumenti sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, kasnije su pokazali da su, po naređenjima američkog predsednika Niksona, pripadnici CIA-e godinama pokušavali da podstaknu Aljendeov pad, delimično finansirajući propagandu protiv čileanskog predsednika, delom stalnim ugrožavanjem čileanske ekonomije, ali i održavanjem kontakata sa poznatim zaverenicima.
Foto: Vikipedija/Emilio Kopaitic
(Nacionalna geografija)
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
