ORDINACIJA CVIJANOVIĆ: Nećete verovati šta je Zoran studirao

U nastavku pročitajte najzanimljivije delove iz intervua sa Cvijanovićem.

Za glumca Zorana Cvijanovića moglo bi se zaključiti da je miljenik publike, ako je suditi po salvama aplauza koji dobija nakon svake premijere. A on pak premijere baš i ne obožava, jer obično ima tremu sa kojom nikako da se izbori već dvadeset godina. 

Na filmu on traje od sredine sedamdesetih, kada se kao tinejdžer, naturšik, pojavio na velikom ekranu. Identitet neophodan pri prelasku sa Akademije u prave glumce donela mu je uloga Šojke u seriji "Sivi dom". Odigrao je mnogo zanimljivih uloga, među kojima su one u "Zaboravljenima", filmovima "Mi nismo anđeli", "Ni na nebu ni na zemlji", "Lepa sela lepo gore", "Belo odelo", i nebrojano predstava od kojih najviše onih izvođenih na daskama "Ateljea 212".

Jesu li "Munje" taj veliki put na koji ste se spremali ili vas takav već čeka? (angažovanost i u glumi i produkciji; prim.aut.)

- Mislim da je ovo taj veliki veliki put, jedna velika, lepa avantura. Kada pomislim u kakvim smo uslovima radili u aprilu prošle godine i sa kakvim perspektivama, shvatam da je to stvarno bila ozbiljna avantura. Pri tom, kod nas nema malih filmova bez obzira koliko  koštaju. Muka je pronaći i pet hiljada maraka, a kamoli šesto hiljda ili milion, koliko košta jedan normalan film. U principu, mislim da smo mi pokušavali da se tešimo tom odrednicom da je to mali film u odnosu na trenutak u kojem je gotovo nepristojno reći da hoćeš da napraviš nešto što košta pola miliona maraka. Ne gotovo, nego bukvalno nepristojno, u odnosu na to u kakvoj situaciji je zemlja, na kom nivou je socijala i kako se razmišlja u tom trenutku, pa smo se onda branili od toga pričajući kako je to mali, ne bi li postao i neophodan.

Foto: Arhiva Novosti

Da li to znači da ste optimista kada je domaća kinematografija u pitanju?

- Potpuno sam siguran da naša kinematografija ima budućnost, pre svega zbog kontinuiteta u pojavljivanju novih mladih ljudi. Postoji grupa tih, uslovno rečeno, starijih reditelja poput Srđana Karanovića, Gorana Markovića, Slobodana Šijana, ljudi koji jako dugo čekaju na ovaj film, a zaslužuju ga. Možda se nisu snašli u ovom vremenu, nemaju svoje producente. Pri tom oni sigurno nisu ljudi koji treba da jurcaju za parama i rade film na neki drugi način u odnosu na način na koji su napravili svoje velike filmove. Generalno, što se tiče budućnosti, ja širom otvorenih očiju gledam unapred da vidim kuda će to da krene, jer čini mi se da su u ovih deset godina apsolvirane neke velike teme, te da pred nama stoji vreme iskrene kreativnosti.

Foto: Arhiva Novosti

Može li se reći da je Srđan Dragojević bio ključni reditelj u vašoj karijeri? 

- Meni je Srđan Dragojević mnogo pomogao da dobijem neko svoje mesto i da ljudi bolje razumeju način na koji igram. Raša Andrić je jedan od ljudi koji je samo nastavio ono što je započelo sa Srđanom. Definitivno, dok se Srđan nije pojavio, sve što sam ja radio bilo je značajno samo po tome što sam radio, trajao, što sam trčao taj maraton i što nisam odustao. Ali, od "Anđela" , "Dva sata kvalitetnog programa" i "Lepih sela" čini mi se da sam na neki način stvorio svoj fah, žanr, ono za šta sam ja.

Zar se ta ljubav ne desi ranije još pri stupanju na Akademiju?

- Ja sam od četrvrtok razreda osnovne škole bio u grupi Bate Miladinovića. Prvi film snimio sam sa 14. godina. Posle gimnazije sam mislio da treba da studiram nešto ozbiljno. Moj brat je bio na stomatologiji, pa sam krenuo njegovim stopama, da otvorimo ordinaciju "braća Cvijanović", ali sam u tom međuprostoru pre svega zahvaljujući apstraktnoj toleranciji mojih roditelja (nisam siguran da bih ja bio u stanju da to tolerišem svojoj deci), dve godine studirao stomatologiju, a zapravo igrao tenis po dvanaest sati dnevno na "Partizanu", zvrndao po gradu, gluvario. U te dve godine shvatio sam da sam sebe formirao kao glumca i da ne umem da razmišljam više ni o čemu drugačije u životu nego kao glumac. To je bio trenutak kad shvatiš da je to nešto u šta si se na kraju proizveo.

Ne kajete se što niste otvorili porodičnu ordinaciju?  

- Ne. Pre mogu da kažem da je neka intuivnost moje majke definitivno izabrala pravi put za mene. Gluma mi je zaista pomogla ne samo da zavolim taj posao i radim nešto što volim, nego, ako to ne zvuči suviše idiotski, da mnogo bolje razumem i ljude i život. Za mene je gluma neka vrsta matrice koja se još uklapa u svet oko mene i pomaže mi i pomaže mi da pre svega razumem. Da izbegenm onu formulaciju Matije Bećkovića: "Priroda je prepuna mojih pogleda na svet".

 

 

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".