ОРДИНАЦИЈА ЦВИЈАНОВИЋ: Нећете веровати шта је Зоран студирао

У наставку прочитајте најзанимљивије делове из интервуа са Цвијановићем.

За глумца Зорана Цвијановића могло би се закључити да је миљеник публике, ако је судити по салвама аплауза који добија након сваке премијере. А он пак премијере баш и не обожава, јер обично има трему са којом никако да се избори већ двадесет година. 

На филму он траје од средине седамдесетих, када се као тинејџер, натуршик, појавио на великом екрану. Идентитет неопходан при преласку са Академије у праве глумце донела му је улога Шојке у серији "Сиви дом". Одиграо је много занимљивих улога, међу којима су оне у "Заборављенима", филмовима "Ми нисмо анђели", "Ни на небу ни на земљи", "Лепа села лепо горе", "Бело одело", и небројано представа од којих највише оних извођених на даскама "Атељеа 212".

Јесу ли "Муње" тај велики пут на који сте се спремали или вас такав већ чека? (ангажованост и у глуми и продукцији; прим.аут.)

- Мислим да је ово тај велики велики пут, једна велика, лепа авантура. Када помислим у каквим смо условима радили у априлу прошле године и са каквим перспективама, схватам да је то стварно била озбиљна авантура. При том, код нас нема малих филмова без обзира колико  коштају. Мука је пронаћи и пет хиљада марака, а камоли шесто хиљда или милион, колико кошта један нормалан филм. У принципу, мислим да смо ми покушавали да се тешимо том одредницом да је то мали филм у односу на тренутак у којем је готово непристојно рећи да хоћеш да направиш нешто што кошта пола милиона марака. Не готово, него буквално непристојно, у односу на то у каквој ситуацији је земља, на ком нивоу је социјала и како се размишља у том тренутку, па смо се онда бранили од тога причајући како је то мали, не би ли постао и неопходан.

Фото: Архива Новости

Да ли то значи да сте оптимиста када је домаћа кинематографија у питању?

- Потпуно сам сигуран да наша кинематографија има будућност, пре свега због континуитета у појављивању нових младих људи. Постоји група тих, условно речено, старијих редитеља попут Срђана Карановића, Горана Марковића, Слободана Шијана, људи који јако дуго чекају на овај филм, а заслужују га. Можда се нису снашли у овом времену, немају своје продуценте. При том они сигурно нису људи који треба да јурцају за парама и раде филм на неки други начин у односу на начин на који су направили своје велике филмове. Генерално, што се тиче будућности, ја широм отворених очију гледам унапред да видим куда ће то да крене, јер чини ми се да су у ових десет година апсолвиране неке велике теме, те да пред нама стоји време искрене креативности.

Фото: Архива Новости

Може ли се рећи да је Срђан Драгојевић био кључни редитељ у вашој каријери? 

- Мени је Срђан Драгојевић много помогао да добијем неко своје место и да људи боље разумеју начин на који играм. Раша Андрић је један од људи који је само наставио оно што је започело са Срђаном. Дефинитивно, док се Срђан није појавио, све што сам ја радио било је значајно само по томе што сам радио, трајао, што сам трчао тај маратон и што нисам одустао. Али, од "Анђела" , "Два сата квалитетног програма" и "Лепих села" чини ми се да сам на неки начин створио свој фах, жанр, оно за шта сам ја.

Зар се та љубав не деси раније још при ступању на Академију?

- Ја сам од четрврток разреда основне школе био у групи Бате Миладиновића. Први филм снимио сам са 14. година. После гимназије сам мислио да треба да студирам нешто озбиљно. Мој брат је био на стоматологији, па сам кренуо његовим стопама, да отворимо ординацију "браћа Цвијановић", али сам у том међупростору пре свега захваљујући апстрактној толеранцији мојих родитеља (нисам сигуран да бих ја био у стању да то толеришем својој деци), две године студирао стоматологију, а заправо играо тенис по дванаест сати дневно на "Партизану", зврндао по граду, глуварио. У те две године схватио сам да сам себе формирао као глумца и да не умем да размишљам више ни о чему другачије у животу него као глумац. То је био тренутак кад схватиш да је то нешто у шта си се на крају произвео.

Не кајете се што нисте отворили породичну ординацију?  

- Не. Пре могу да кажем да је нека интуивност моје мајке дефинитивно изабрала прави пут за мене. Глума ми је заиста помогла не само да заволим тај посао и радим нешто што волим, него, ако то не звучи сувише идиотски, да много боље разумем и људе и живот. За мене је глума нека врста матрице која се још уклапа у свет око мене и помаже ми и помаже ми да пре свега разумем. Да избегенм ону формулацију Матије Бећковића: "Природа је препуна мојих погледа на свет".

 

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".