ADANJA-POLAK Gledam unapred, moj intervju sa Sorošem je dokaz

Kroz serijal '' Ekskluzivno '' mogli smo videti brojne svetske ličnosti počev od Karađorđevića, Romanovih, Holburka, lorda Ovena. ​Uporedno sa emisijom ''Ekskluzivno'',  Mira Adanja Polak je utorkom  vodila i uređivala Beogradski program. Dobila je novinarska priznanja u inostranstvu, 1993. godine je proglašena za ženu godine. NJeno ime je upisano u zbornike SAD, Kine, Velike Britanije. Jugoslovenska kinoteka trajno čuva emisije ''Ekskluzivno'' o Karađorđevićima.Jedino priznanje u našoj državi i našoj televiziji je publika koju je volela da gleda. Nekima se izuzetno dopao novinarski stil Mire Adanje Polak koji je direktan i provokativan dok ga drugi ipak osporavaju.  Ali to je njen televizijski jezik kojim je provocirala.ako smo mogli videti hendikipiranu decu specijalnog odeljenja iz Zvečanske i sasvim obične ljude kojima je emisija bila put ka pomoći. 

Foto: V. Danilov

Direktori i glavni urednici dolaze i odlaze, menjaju se vlasti, a Mira Adanja Polak ostaje. Kako?  

 Jedva i primetim da je bilo koji režim  otišao ili došao , jer sam uvek bila svoja. I sama. Pravila sam neku vlastitu viziju novinarstva, birajući one najteže delove posla, ekskluzivu, za koju većina nije imala sluha, držaći se tema koje ne zadiru u unutrašnju politiku. To je moj način da se sačuvam i trajem.

Znači li to da vas nije zanimalo ono što se dešavalo kod nas? 

Suviše sam znala šta se dešava u unutrašnjoj politici i shvatila da ne mogu biti deo toga. Bolje dase bavim onim gde sam korisnija, a to je spoljna politika, gde sam prihvaćenija. Donosila sam one stvari koje su bile poput predkazanja. Uvek se znalo šta sledi na ovim prostorima jer dolazilo spolja. 

Susretali ste se sa ljudima velikokg karubla do kojih nije bilo lako doći. Da li novinaru dovoljna prodornost, poznavanje jezika i poneka veza  da bi stigao do ekskluzivnog? 

Mislim da je tu presudna sreća. I određeni kontakti koji se neguju. Bitna je i moja procena ljudi za koje se vezujem. Jer, retko su to oni na visokim funkcijama. Prednost dajem i zajednički jezik nalazim sa visokostručnim ljudima, koji uvek ostraju. Poznajem savetnike predsednika države koji su na tom mestu za šest predsednika unazad i za šest godina unapred, dakle oni koji su eksperti u svom poslu. Ne razumem novoinare koji teže da se približe centru moći. Nastojala sam da budem od centra moći jer bih tako saznavala mnogo više i uspevala da sama dođem do odgovora na delikatna pitanja. Kada je mnogo novinara na jednom mestu, ja sam radije nekoliko hiljada kilometara dalje, a o tom događaju znam daleko više nego da sam u epicentru. 

Postoje priče da ste u vreme totalne blokade zemlje izveštavali sedeći u Beogradu, da su Vam u tome pomagali dobro poznavanje prilika, jezika i dobri prijatelji iz Londona? 

To sebi nikad ne bih dozvolila, iz prostog razloga što meni London nije daleko. Član sam i Međunarodnog udruženja novinara više od šesnaest godina. Ta mistifikacija gde se ja nalazim kad nešto radim pokazuje koliko smo strašno bili zatvoreni, da neko misli da novinar treba da bude u Beogradu i da mora imati veze da bi izveštavao iz Londona. 

Foto: Arhiva TV Novosti

 

Često Vam zameraju da ste u razgovorima suviše oštri, direktni,strogi. Ustvrdili ste u više navrata da Vam nije važno da li Vas gledaoci vole ili ne, već da Vam veruju. Kako se postiže to poverenje? 

 Ja to ne znam. Ali, ako neko osporava i smatra suviše agresivno to što ja radim, to je problem onog koji sudi. Novinar ne treba da mistifikuje svoju poziciju, već da postavi sva ona pitanja koja bi neko zavaljen u svoju fotelju kod kuće u fotelju pitao čoveka u studiju, ili onoga kome sam došla da ga intervjuišem. U ime tih gledalaca ja postavljam i najneugodnija pitanja sagovornicima. Ta agresivnost me više pratila u ranim godinama kada sam pokušavala da osvojim poverenje kako bi snimljeno ušlo u ekran. Učinikli su mi ogromnu uslugu tada što mi nisu nešto dozvolili, pa me tako nagnali da razvijem sve svoje sposbnosti. Zamislite da su  mi sve dali! Pa ja danas ništa ne bih mogla da radim. Ne bih imala nijedan kontakt, ne bih pisala za veliki broj listova, ni izveštavala za brojne inostrane televizije, ne bih bila konsultovana po vrlo delikatnim pitanjima u Istočnoj Evropi. Jednostavno, bila bih niko i ništa, zaljubljena u svoju prvobitnu želju da mogu da radim ono što hoću i ne bih ništa uradila. Volim da citiram svoju majku koja je govorila da kada je nešto loše da se ne zna za šta je dobro. 

Vi ste se školovali za nešto drugo, oprobali ste se i kao stjuardesa ali ste se od rane mladosti ste novinar?

Ne, ja sam se čitavog života školovala da budem novinar: prvo dokazujući svojoj prodici da ću diplomirati i toi nimalo lak fakultet psihologiju, pa sam prošla posebnu obuku kliničke psihologije, učila da svaki minut dragoceno koristim, pa sam bila stjuardesa, da postanem odlična u organizaciji, najvažnijem novinarskom poslu, pa sam kao šef stjuardesa organizovala 40-50 koleginica koje su putovale na sve strane sveta.  Bila sam šef i u marketingu ''Eksport presa'' kako bih znala da ono što radim najbolje plasiram. I onda sam rekla mojim roditeljima, sve sam uradila, sve završila, ali i dalje hoću da budem novinar.  Nisam ja jedini novinar u mojoj porodici. Deda po majci bio je dobisnik budimpeštanskih novina pre Drugog svetskog rata, sin moje tetke je glavni urednik vodećeg lista u Mađarskoj. 

Opstajete u dve vrste novinarstva: s jedne strane ekskluzivni intervjui i ''Ekskluzivno'' sa druge strane tolike godine u svom utorku. Čak ni gledaoci koji ne prate redovno ''Beogradsku hroniku'', utorkom je gledaju, očekujući nešto više... 

Oni i dobiju nešto više.

Zar Beogradski program nije prvi stepenik za većinu novinara  odskočna daska za nešto dalje? 

Da, ali za neke druge i kraj karijere. Počnu, obrate se gledalištu i misle da su sve završili ne shvatajući odgovornost za ono što izgovaraju, odgovornost ulaska u tuđi dom. Ta samozaljubljenost i prva popularnost ih proguta. 

Kako izgleda utorak u Vašem životu? 

To nije utorak, to je šest dana. Katastrofa. Stalno sam uključena. Najviše energije utrošim u prenošenje onoga što ja vidim, da to vide i kolege, da  vidi i kamera.  Naravno da ne mogu sve sama da uradim. 

Zato ko malo ko svoje saradnike ne menjate i uvek ih stavljate u prvi plan? 

Da, bez njih ne bih mogla. To su uvek iste tri osobe za sve ove godine: Mirjana Maksimović, Zdravko Radojčić i Dejan Đenđeši. Oni uvek stoje iza mene. Moj tim koji dobija. Kod mene postoji princip u novinarstvu kao u kuvanju-vidim šta jedem i kvalitet sastojaka mora biti visok. Nikad neću emitovati nešto iza čega ne stojim. 

Zar nikad niste poželeli da radite u redakciji Informativnog programa, da uređujete, recimo Dnevnik koji se smatra višom stepenicom u televizijskoj hijerarhiji? 

Pa, ja bih taj Dnevnik uradila sigurno drugačije,ne bih se zadovoljila agencijskim izveštajima. Trudila b ih se da budem na  svim mogućim mestima, koristeći sve svoje kontakte, na sve moguće načine. Imala bih uključenja telefonom najvažnijih ljudi. Taj moj Dnevnik biu svakom slučaju bio sasvim drugačiji. 

Da li ste imali dovoljno razumevanja svih urednika u televiziji da li su imali sluha za Vaše ekskluzive, ili ste od nekih bili saplitani? 

U poslu se pridržavam jednog pravila iz austrijske vojske reći mišljenje o caru i istupiti iz vojske, ili ćutati i služiti dalje. Ne mogu da kažem d me bilo ko razumeo u bilo čemu što sam radila ili radima, ali sam zadovoljna činjenicom da svaku prepreku koja, koja mi se postavi  zbog svoje kondicije i želje da istrajem savršeno preskačem. 

Foto: D. Milovanović

 

Da li je bilo omiljenih i manje omiljenih urednika? 

Nikada se nisam njima bavila. 

Bila je jedna mala sugestija...

Jedna? Bilo je puno sugestiija a ja sam smatrala da je to inertna stvar. Nidsam od togfa želela da pravim događaj. Skandali su potrebni onima koji se ne afirmišu dovoljno.

Niklo je mnogoo novih televizija. Jesu li  pokušali da vas vrbuju? 

Znate na šta me ovo podseća? Na ono ''Eh, kako sam ja mogla da se udam!''

Ali niste se preudali što se tiče TV? 

Ne volim da prepričavam ponude, ni mogućnosti, ne govorim o bilo čemu što nijedirektno vezano za moj posao. 

Susretali ste se sa izuzetnim ličnostima i razgovarali sa umnim ljudima. Ko je ostavio najjači utisak na vas? 

Nikada nisam bila impresionirana ljudima koje sam intervjuisala i zato sam sa njima mogla da razgovaram ravnopravno. Ali, jedna osoba je zaokupila velik deo moje kreativne energije i mojih emocija, liččnost kojom sam se bavila kada nisam ništa drugo radila. Jovanka Broz. Uz nju izdvojila bih grupu ruskih emigranata koje sam intervjuisala, uključuijući i pooslednji razgovor sa princom Romanovim. To su intervjui iz kojih mnogo učim i dajem sebui potvrdu da je dobro što nisam nikada odavde otišla, što mi ninje ni palo na pamate da negde odem. 

A vi ste od odih novinara što su mogli otići negde drugde i opet biti novinar...

Uvek sam bila ista! Povezivala Istok i Zapad. Gde ja pripadam? Duša mi je difinitivno slovenska. Svesna sam da to slovenstvo ne može biti ničim nadoknađeno, ni dolarima, ni markama ni dvorcima. 

U jednom intervjuu objašnjavate kako se od zla vremena i loših okolnosti branite poput Selenićeve junakinje ''Očevi i oci''- perfekcionizam u vlastitoj kući? 

To i sada činim, jer ni sada nisu laka vremena. Uporno insistiram da nađem deterdžent za maksimalno beljenje platnene krevetnine, da moji laneni peškiri budu snežno beli. Da hrana ne sme biti prskana... Gledam da svuda uradim maksimum. 

Priča o domaćim tajnama dotiče vašu privatnost. Kako mali porodični kutak čuvate od javnosti? 

To nije mali kutak on je veliki. Za mene nema tajni u organizaciji bilo čega, pa ni moje porodice. Privatnost čuvam i branim.  Posao je jedno a privatni život drugo. Najteže je uraditi onako kako sam ja uradila,stalno se dokazivati radom,  da te pamte po onome što si uradio, ane po pričama i privatnoim skandalima. 

Kako su muž i sin otrpeli sva vaša poslovna odsustva i angažmane? 

Ne putujem tako mnogo već u jako kratkom vremenu proizvedem puno. Zbog mogućnosti predviđanja unapred, dobijem ogromnu aktuelnost onoga što uradim. Moj problem i jeste što stvari gledam unapred. Recimo, TV Srbije je prva emitovala veliki intervju sa Đerđom Sorošom, kada ovde nisu znali ko je on. Srela sam se sa njim u Amerinji i Londonu. Ili, pravila sam intervju sa Keti Morton. Ovde nisu imali poojma ko je ona, pa se emisija zvala ''Žena gospodina Holbrka''. Dakle, uvek idem unapred. 

Foto: Petar Milošević

 

Intuicija ili dobro poznavanje stvari? 

Kombinacija. Uvek mislim da nemam dovoljno znanja, uvek sam očajna zbog nekih nepoznavanja. Stalno se trudim da ono što ne znam, savladam. Ima tu i novinardske radoznalosti u jednoj meri. Više volim analitičnost, da moj intervju ima neku poruku.    

Mnogo se govori o otvorenosti medija

Masa ljudi ne razume šta je to. Navešću slučaj, ali ne i ime novinara koji je intervjuisao osobu na visokoj funkciji. Dobio je nervni slom što sam od osam minuta intervjua koristila samo minut za emisiju. Smatrao je to skrnavljenjm jer je ličnost značajna i treba sve što kaže da ide na ekran. A televizija je medij koji uzima poruku važnu za dnevni događaj i daje svoj sud. Šef države u Americi na pitanje novinara i kada odgovori sa ''nou'' i to je odgovor. Pokušavam da objasnim kolegama da je minut na TV velika odgovornost. Kada u Beogradski program zovem ljude koji su sada na vlasti smatram da oni i za sedam minuta mogu da kažu ono što je bitno. Za duže razgovore su druge emisije. Postoji jedno pravilp, ako nekoga hoćeteda uništite onda ga mnogo emitujte. Treba se čuvati tog ekrana. Čuvati javnosti. Možda jetu i odgovor i o trajanju. 

Neretko se pominje kakosu cvam u uspostavljanju kontakata sa važnim ličnostima pomogle  vaše jevrejske veze...

Kakve bih ja druge veze mogla da imam nego jevrejske? Imam i srpske veze, i mađarske, i englenske, i crnogorske. Ako neko smatra da sam uradila ono što sam uradila akonto  jevrejskih veza, onda je to na isti način primenjeni antisemitizam kako kad bi rekao da sam uspela jer sam Jevrejka. Tako mi se umanjuju sposbnosti činjenicom da su mi te jevrejske veze pomogle da bih došla do sagovornika.  Dakle, Mira Adanja Polak nije toliko sposobna i vredna koliko joj jevrejske veze pomažu da završi posao. Meni je to tpoliko smešno, jer to ne ide  tako. 

Šta sada ekskulzivno spremate? 

 Uvek po nekoliko stvari. Uskoro će se obelodaniti dug istraživački posao, kroz jedan dnevnik nekog ko je bio zatočen rekonstruisala sam jedan jako, jako težak period ove  zemlje posle Drugog svetskog rata. 

Danas smo u nekom novom ali nimalo lakom vremenu. Kako ga vidite? 

 Ja sam uvek znala šta dolazi. Ovo je tranzicija na koju sam bila upozoravana, jer to je teži period od onog u komo se narod sabija i zgnjušava, koji se bori protiv bombardovanja izloacije i tako dalje. Ja sam psiholog. Ovo je jedan perud u kojem jedan narod, jedna nacija treba da se pretoči u  nešto drugo. Nemam slutnje, nego samo znanja. U ovoj zemlji ljudi će morati da plate ono što su potrošili, da se protegnu prema svom guberu.  Jedni će imati mnogo drugi nedovoljno, ali će zato oni koji imajuviše davazi onima koji imaju manje jer će humanitarni rad i donotarstvo biti ponovo uspostavljeni na ovim prostorima. Do sada oni koji su imali samo su gomilali, bez potrebe da to nekome daju. Sada ulazimo u novi način života, u sistem koji će pod pretpostavkom da se ostvari sve zapisano, biti strogo kontrolisan, zakonom jasno definisan. Period bolan i težak. Lakše će ga preproditi oni koji su koristili informacije i znanja od ranije. Treba ipak sačekati, jer smo na prvoj trećini puta. 

 

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".