Кроз серијал '' Ексклузивно '' могли смо видети бројне светске личности почев од Карађорђевића, Романових, Холбурка, лорда Овена. Упоредно са емисијом ''Ексклузивно'', Мира Адања Полак је уторком водила и уређивала Београдски програм. Добила је новинарска признања у иностранству, 1993. године је проглашена за жену године. Њено име је уписано у зборнике САД, Кине, Велике Британије. Југословенска кинотека трајно чува емисије ''Ексклузивно'' о Карађорђевићима.Једино признање у нашој држави и нашој телевизији је публика коју је волела да гледа. Некима се изузетно допао новинарски стил Мире Адање Полак који је директан и провокативан док га други ипак оспоравају. Али то је њен телевизијски језик којим је провоцирала.ако смо могли видети хендикипирану децу специјалног одељења из Звечанске и сасвим обичне људе којима је емисија била пут ка помоћи.
Фото: В. Данилов
Директори и главни уредници долазе и одлазе, мењају се власти, а Мира Адања Полак остаје. Како?
Једва и приметим да је било који режим отишао или дошао , јер сам увек била своја. И сама. Правила сам неку властиту визију новинарства, бирајући оне најтеже делове посла, ексклузиву, за коју већина није имала слуха, држаћи се тема које не задиру у унутрашњу политику. То је мој начин да се сачувам и трајем.
Значи ли то да вас није занимало оно што се дешавало код нас?
Сувише сам знала шта се дешава у унутрашњој политици и схватила да не могу бити део тога. Боље дасе бавим оним где сам кориснија, а то је спољна политика, где сам прихваћенија. Доносила сам оне ствари које су биле попут предказања. Увек се знало шта следи на овим просторима јер долазило споља.
Прочитајте још
Сусретали сте се са људима великокг карубла до којих није било лако доћи. Да ли новинару довољна продорност, познавање језика и понека веза да би стигао до ексклузивног?
Мислим да је ту пресудна срећа. И одређени контакти који се негују. Битна је и моја процена људи за које се везујем. Јер, ретко су то они на високим функцијама. Предност дајем и заједнички језик налазим са високостручним људима, који увек острају. Познајем саветнике председника државе који су на том месту за шест председника уназад и за шест година унапред, дакле они који су експерти у свом послу. Не разумем новоинаре који теже да се приближе центру моћи. Настојала сам да будем од центра моћи јер бих тако сазнавала много више и успевала да сама дођем до одговора на деликатна питања. Када је много новинара на једном месту, ја сам радије неколико хиљада километара даље, а о том догађају знам далеко више него да сам у епицентру.
Постоје приче да сте у време тоталне блокаде земље извештавали седећи у Београду, да су Вам у томе помагали добро познавање прилика, језика и добри пријатељи из Лондона?
То себи никад не бих дозволила, из простог разлога што мени Лондон није далеко. Члан сам и Међународног удружења новинара више од шеснаест година. Та мистификација где се ја налазим кад нешто радим показује колико смо страшно били затворени, да неко мисли да новинар треба да буде у Београду и да мора имати везе да би извештавао из Лондона.
Фото: Архива ТВ Новости
Често Вам замерају да сте у разговорима сувише оштри, директни,строги. Устврдили сте у више наврата да Вам није важно да ли Вас гледаоци воле или не, већ да Вам верују. Како се постиже то поверење?
Ја то не знам. Али, ако неко оспорава и сматра сувише агресивно то што ја радим, то је проблем оног који суди. Новинар не треба да мистификује своју позицију, већ да постави сва она питања која би неко заваљен у своју фотељу код куће у фотељу питао човека у студију, или онога коме сам дошла да га интервјуишем. У име тих гледалаца ја постављам и најнеугоднија питања саговорницима. Та агресивност ме више пратила у раним годинама када сам покушавала да освојим поверење како би снимљено ушло у екран. Учиникли су ми огромну услугу тада што ми нису нешто дозволили, па ме тако нагнали да развијем све своје спосбности. Замислите да су ми све дали! Па ја данас ништа не бих могла да радим. Не бих имала ниједан контакт, не бих писала за велики број листова, ни извештавала за бројне иностране телевизије, не бих била консултована по врло деликатним питањима у Источној Европи. Једноставно, била бих нико и ништа, заљубљена у своју првобитну жељу да могу да радим оно што хоћу и не бих ништа урадила. Волим да цитирам своју мајку која је говорила да када је нешто лоше да се не зна за шта је добро.
Ви сте се школовали за нешто друго, опробали сте се и као стјуардеса али сте се од ране младости сте новинар?
Не, ја сам се читавог живота школовала да будем новинар: прво доказујући својој продици да ћу дипломирати и тои нимало лак факултет психологију, па сам прошла посебну обуку клиничке психологије, учила да сваки минут драгоцено користим, па сам била стјуардеса, да постанем одлична у организацији, најважнијем новинарском послу, па сам као шеф стјуардеса организовала 40-50 колегиница које су путовале на све стране света. Била сам шеф и у маркетингу ''Експорт преса'' како бих знала да оно што радим најбоље пласирам. И онда сам рекла мојим родитељима, све сам урадила, све завршила, али и даље хоћу да будем новинар. Нисам ја једини новинар у мојој породици. Деда по мајци био је добисник будимпештанских новина пре Другог светског рата, син моје тетке је главни уредник водећег листа у Мађарској.
Опстајете у две врсте новинарства: с једне стране ексклузивни интервјуи и ''Ексклузивно'' са друге стране толике године у свом уторку. Чак ни гледаоци који не прате редовно ''Београдску хронику'', уторком је гледају, очекујући нешто више...
Они и добију нешто више.
Зар Београдски програм није први степеник за већину новинара одскочна даска за нешто даље?
Да, али за неке друге и крај каријере. Почну, обрате се гледалишту и мисле да су све завршили не схватајући одговорност за оно што изговарају, одговорност уласка у туђи дом. Та самозаљубљеност и прва популарност их прогута.
Како изгледа уторак у Вашем животу?
То није уторак, то је шест дана. Катастрофа. Стално сам укључена. Највише енергије утрошим у преношење онога што ја видим, да то виде и колеге, да види и камера. Наравно да не могу све сама да урадим.
Зато ко мало ко своје сараднике не мењате и увек их стављате у први план?
Да, без њих не бих могла. То су увек исте три особе за све ове године: Мирјана Максимовић, Здравко Радојчић и Дејан Ђенђеши. Они увек стоје иза мене. Мој тим који добија. Код мене постоји принцип у новинарству као у кувању-видим шта једем и квалитет састојака мора бити висок. Никад нећу емитовати нешто иза чега не стојим.
Зар никад нисте пожелели да радите у редакцији Информативног програма, да уређујете, рецимо Дневник који се сматра вишом степеницом у телевизијској хијерархији?
Па, ја бих тај Дневник урадила сигурно другачије,не бих се задовољила агенцијским извештајима. Трудила б их се да будем на свим могућим местима, користећи све своје контакте, на све могуће начине. Имала бих укључења телефоном најважнијих људи. Тај мој Дневник биу сваком случају био сасвим другачији.
Да ли сте имали довољно разумевања свих уредника у телевизији да ли су имали слуха за Ваше ексклузиве, или сте од неких били саплитани?
У послу се придржавам једног правила из аустријске војске рећи мишљење о цару и иступити из војске, или ћутати и служити даље. Не могу да кажем д ме било ко разумео у било чему што сам радила или радима, али сам задовољна чињеницом да сваку препреку која, која ми се постави због своје кондиције и жеље да истрајем савршено прескачем.
Фото: Д. Миловановић
Да ли је било омиљених и мање омиљених уредника?
Никада се нисам њима бавила.
Била је једна мала сугестија...
Једна? Било је пуно сугестиија а ја сам сматрала да је то инертна ствар. Нидсам од тогфа желела да правим догађај. Скандали су потребни онима који се не афирмишу довољно.
Никло је многоо нових телевизија. Јесу ли покушали да вас врбују?
Знате на шта ме ово подсећа? На оно ''Ех, како сам ја могла да се удам!''
Али нисте се преудали што се тиче ТВ?
Не волим да препричавам понуде, ни могућности, не говорим о било чему што ниједиректно везано за мој посао.
Сусретали сте се са изузетним личностима и разговарали са умним људима. Ко је оставио најјачи утисак на вас?
Никада нисам била импресионирана људима које сам интервјуисала и зато сам са њима могла да разговарам равноправно. Али, једна особа је заокупила велик део моје креативне енергије и мојих емоција, личчност којом сам се бавила када нисам ништа друго радила. Јованка Броз. Уз њу издвојила бих групу руских емиграната које сам интервјуисала, укључуијући и пооследњи разговор са принцом Романовим. То су интервјуи из којих много учим и дајем себуи потврду да је добро што нисам никада одавде отишла, што ми нинје ни пало на памате да негде одем.
А ви сте од одих новинара што су могли отићи негде другде и опет бити новинар...
Увек сам била иста! Повезивала Исток и Запад. Где ја припадам? Душа ми је дифинитивно словенска. Свесна сам да то словенство не може бити ничим надокнађено, ни доларима, ни маркама ни дворцима.
У једном интервјуу објашњавате како се од зла времена и лоших околности браните попут Селенићеве јунакиње ''Очеви и оци''- перфекционизам у властитој кући?
То и сада чиним, јер ни сада нису лака времена. Упорно инсистирам да нађем детерџент за максимално бељење платнене креветнине, да моји ланени пешкири буду снежно бели. Да храна не сме бити прскана... Гледам да свуда урадим максимум.
Прича о домаћим тајнама дотиче вашу приватност. Како мали породични кутак чувате од јавности?
То није мали кутак он је велики. За мене нема тајни у организацији било чега, па ни моје породице. Приватност чувам и браним. Посао је једно а приватни живот друго. Најтеже је урадити онако како сам ја урадила,стално се доказивати радом, да те памте по ономе што си урадио, ане по причама и приватноим скандалима.
Како су муж и син отрпели сва ваша пословна одсуства и ангажмане?
Не путујем тако много већ у јако кратком времену произведем пуно. Због могућности предвиђања унапред, добијем огромну актуелност онога што урадим. Мој проблем и јесте што ствари гледам унапред. Рецимо, ТВ Србије је прва емитовала велики интервју са Ђерђом Сорошом, када овде нису знали ко је он. Срела сам се са њим у Америњи и Лондону. Или, правила сам интервју са Кети Мортон. Овде нису имали поојма ко је она, па се емисија звала ''Жена господина Холбрка''. Дакле, увек идем унапред.
Фото: Петар Милошевић
Интуиција или добро познавање ствари?
Комбинација. Увек мислим да немам довољно знања, увек сам очајна због неких непознавања. Стално се трудим да оно што не знам, савладам. Има ту и новинардске радозналости у једној мери. Више волим аналитичност, да мој интервју има неку поруку.
Много се говори о отворености медија
Маса људи не разуме шта је то. Навешћу случај, али не и име новинара који је интервјуисао особу на високој функцији. Добио је нервни слом што сам од осам минута интервјуа користила само минут за емисију. Сматрао је то скрнављењм јер је личност значајна и треба све што каже да иде на екран. А телевизија је медиј који узима поруку важну за дневни догађај и даје свој суд. Шеф државе у Америци на питање новинара и када одговори са ''ноу'' и то је одговор. Покушавам да објасним колегама да је минут на ТВ велика одговорност. Када у Београдски програм зовем људе који су сада на власти сматрам да они и за седам минута могу да кажу оно што је битно. За дуже разговоре су друге емисије. Постоји једно правилп, ако некога хоћетеда уништите онда га много емитујте. Треба се чувати тог екрана. Чувати јавности. Можда јету и одговор и о трајању.
Неретко се помиње какосу цвам у успостављању контаката са важним личностима помогле ваше јеврејске везе...
Какве бих ја друге везе могла да имам него јеврејске? Имам и српске везе, и мађарске, и енгленске, и црногорске. Ако неко сматра да сам урадила оно што сам урадила аконто јеврејских веза, онда је то на исти начин примењени антисемитизам како кад би рекао да сам успела јер сам Јеврејка. Тако ми се умањују спосбности чињеницом да су ми те јеврејске везе помогле да бих дошла до саговорника. Дакле, Мира Адања Полак није толико способна и вредна колико јој јеврејске везе помажу да заврши посао. Мени је то тполико смешно, јер то не иде тако.
Шта сада екскулзивно спремате?
Увек по неколико ствари. Ускоро ће се обелоданити дуг истраживачки посао, кроз један дневник неког ко је био заточен реконструисала сам један јако, јако тежак период ове земље после Другог светског рата.
Данас смо у неком новом али нимало лаком времену. Како га видите?
Ја сам увек знала шта долази. Ово је транзиција на коју сам била упозоравана, јер то је тежи период од оног у комо се народ сабија и згњушава, који се бори против бомбардовања излоације и тако даље. Ја сам психолог. Ово је један перуд у којем један народ, једна нација треба да се преточи у нешто друго. Немам слутње, него само знања. У овој земљи људи ће морати да плате оно што су потрошили, да се протегну према свом губеру. Једни ће имати много други недовољно, али ће зато они који имајувише давази онима који имају мање јер ће хуманитарни рад и донотарство бити поново успостављени на овим просторима. До сада они који су имали само су гомилали, без потребе да то некоме дају. Сада улазимо у нови начин живота, у систем који ће под претпоставком да се оствари све записано, бити строго контролисан, законом јасно дефинисан. Период болан и тежак. Лакше ће га препродити они који су користили информације и знања од раније. Треба ипак сачекати, јер смо на првој трећини пута.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
