Године 1992, Шећероски је решио да по други пут стане на црту Слободану Милошевићу. Својим наступом одударао је од осталих политичара, скривених иза тешко разумљивих фраза. За разлику од њих, Шећероски се изражавао "народски", у складу са оном "што на уму, то на друму". Његова појава наилазила је на подсмех околине.
Некадашњи фасадер и продавац сувенира дочекао је екипу "ТВ Новости" у својој кући у Великом Мокром Лугу. Током разговора дотакли су се његове младости, бројних анегдота које су је обележиле, али и политичких савременика.
Никола Шећероски је по други пут решио да конкурише Слободану Милошевићу. Некадашњи фасадер и продавац сувенира, данас страствени политичар-аматер хоће пошто-пото да се укључи у трку за положај првог човека Србије.
Старомодно, штуцованих брчића, скромно одевен, ситан и сувоњав, Шећероски не оставља импресиван утисак. Кишних дана живи буквално окружен блатом у недовршеној кући крај Београда. Није говорник, нема странку, нема фондове, нема чак ни ужи круг највернијих присталица. Али, има популарност, велико срце и још већу жељу да се такмичи на изборима.
Фото: Архива ТВ Новости
Прочитајте још
Молбу за посету, потенцијални председнички кандидат Никола Шећероски прихвата као човек свестан обавезе да комуницира са јавношћу. Има само један услов. Да дођемо ујутру, пре седам, или увече, после 21 сат. "Скупљам потписе" - објашњава лаконски.
Уочи прошлих избора, кандидатима за председника републике била је довољна званична подршка сто грађана. Тако се, без по муке, са више од 30 кандидата, и шећероски домогао својих 60 ТВ минута. У студио је ушао потпуно анониман, изишао је као звезда наше новокомпоноване политичке естраде. Народ који је деценијама гледао укрућене и намргођене политичаре који читају и сричу тешко схватљиве фразе био је разгаљен ликом и понашањем кочоперног кандидата за највишу функцију који као да је дошао из неког старог филма Виторија де Сике. После ТВ промоције, Шећероски је био тема дана.
За неке зато што су га доживљавали као карикатуру. За друге зато што је личио на савременог дон Кихота, подсећајући колико многи наши политичари од заната личе на карикатуре. Иако је од тада прошло прилично времена, чини се да је све остало по старом. После гостовања у емисији Минимакса и у Студију Б, Шећероски зато стиже на ступце ТВ новости. И то са породицом.
- Са нишког аутопута скрените ка "Ласти". Са паркинга "Ласте" преко мостића, па држите само лево - објаснио је телефоном необични председнички кандидат. Није објаснио да после мостића престаје асфалт, да нема јавне расвете и да има рупчага пуних воде.
Фото: Архива ТВ Новости
Куће раштркане као у планинском селу, ретким осветљеним прозорима прилаз спречава лавеж, па адреса Милошев Кладенац 3 не значи много. Најзад, кућа без пса и љубазно обавештење: "Још 150 метара. Познаћете кућу. Велика је."
Зграда је заиста велика, али недовршена. Несклад између амбиција и могућности лако је уочљив упркос мраку. Сачекује нас домаћин лично, умирујући три пса док ветар повремено доноси препознатљив воњ свињца. Прошавши кроз предсобље препуно обуће, стижемо у собу од најмање 40 квадрата (са импозантном клуб гарнитуром) у којој чаршави замењују завесе. Упознајемо госпођу Љубицу Шећеровски, млађег сина Милана и његову супругу Миру. Њихова ћерка, мала Тамара - спава. Породица није комплетна јер старији син Зоран не станује у здању са траговима градилишта.
- Хоћете ли лозу? Кафу? - нуди домаћин, а кад смо га одбили спонтано пита - Да ли сте гладни?
Тог тренутка се телефоном јавља колегиница из једног дневног листа, покушавајући да уговори сусрет у редакцији. Шећероски се колеба. Уочи ових избора ваља скупити 10.000 потписа, па му је сваки тренутак драгоцен. Отворено каже да нема много поверења у новинаре. Кад је завршио разговор, објашњава:
Фото: Архива ТВ Новости
- Да сте ви новинари били као ја, до овога не би дошло. Али међу вама је било прилично кукавица и шпијуна. Осим тога, нисте ми помогли кад ми је највише требало.
Током разговора постаје јасно да су господину Николи Шећероском новинари потребни при сукобима са "оном" влашћу. То се, изгледа, често догађало. Почело је, у ствари, кад је наш домаћин имао петнаестак година.
Одрастао је у селу Радожда, на обали Охридског језера, дечак Никола је, педесетих година, уз помоћ кера и великог штапа, убио курјака. Надао се новчаној награди.
- Добио сам три пута мање него они који су курјаку одрали кожу - жести се и дан данас. Схватио је да нема правде. Да општину контролише пет, шест породица које су се обогатиле ловећи рибу. За сина печалбара није било шансе. Већ тад се у њему родио неки посебан пркос, инат, неисцрпна жеља да се бори за правду.
Фото: Архива ТВ Новости
Стигавши у Београд очевим стопама, Никола Шећероски је носио цемент на изградњи Сајмишта. Било је хладно, па је направио капу од старог џака. Пословођа је одмах уочио тај нови детаљ Николине гардеробе. Оптужио га је за штету. Наводно, поцепао је џак цемента да би заштитио главу. Дошло је до пријаве и Никола је морао да одради џак цемента. Нова неправда и нова горчина у души осетљивог младића.
У грађевинском предузећу "7. јул" Никола је чуо да недостаје за то време огромна сума: шест и по милијарди динара. "То је била цена два солитера. Можда и три?" Јавно је, на збору, саопштио сумњу. Дан касније, почиње да га прогања полиција. У ствари, двојица униформисаних милиционара га воде од кафане до кафане, нуде му да бира храну и пиће, али да објасни оно о милијардама, а да у фирми ћути. Он неће ни једно ни друго. Решава да се жали лично Титу. Иде у Бели двор. Један пут, други, трећи, четврти...
- Ишао сам 30 пута. Ни једном ме нису пустили до Тита - сећа се наш домаћин. - Ја решим да продрем на силу, а они позову "марицу" и ухапсе ме. У милицији, неки пут је инспектор био љубазан, неки пут груб. Кад год је у Београд долазио неки краљ или цар, мене ухапсе. Кад Тито оде из Београда, пусте ме.
Упркос тешкоћама, уз оца, сјајног фасадера, Никола савладава ту вештину и одлази у Сарајево на позив фирме која је имала много врсних зидара, а мало фасадера. После сукоба са шефом, губи посао и враћа се у Београд. Али, више није сам. Са њим је супруга Љубица, кротка, ћутљива жена која прати разговор из угла велике собе.
- Била је слушкиња код Рате Дугоњића - сећа се Никола Шећероски. - Срели смо се на улици. Ја сам јој нешто пребацио. Она је прихватила моје пребацивање.
У Николином рату за правду има много битака. Помиње се учитељица која се курвала са официром, није на време кувала деци млеко у праху, па су га јели мишеви, а кад је Никола на то скренуо пажњу уследила је, зна се, одмазда. Помиње се и судски спор у Ужицу, где је Никола једно време зидао станове у Севојну. За све неспоразуме и сукобе нема места. Још један је, ипак, вредан пажње. Ако ни због чега другог, а оно зато што га је забележио недељник "Свет" у броју од 9. јула 1971. године из пера Звонка Ђурића.
Поново у Београду са породицом, без посла, Никола почиње да прави пластичне јелене, орлове, магарце, мајмуне, камиле... Једном речју, сувенире. Пријављује радњу својој општини Чукарица и добија дозволу за продају на Чукарици и по другим општинама, под условом да се претходно јави. Чини се да је све у реду. Али, кад год се појави на Железничкој станици, милиционари из 21. станице Савски венац га приведу и напишу пријаву судији за прекршаје. Он иде, они га приводе. Десет, тридесет, педесет пута.
- Догађало се да ме судија одмах ослободи. Неки пут ме казни, али се жалим па ме ослободе. Свеједно, они ме увек приведу - прича Шећероски.
Све су то, међутим, успомене које бледе пред најновијом битком за правду председничког кандидата Николе Шећероског. Пошто ужива симпатије студената и многих грађана, господин Никола је уочи ових избора брзо сакупио десетак хиљада потписа. На обичној хартији, узимајући уз потпис и број личне карте. - Не може тако - рекли су му у надлежном министарству.
- Смислили су како да ме спрече да се кандидујем - говори са срџбом наш домаћин. - Потписи, наводно морају да буду на њиховим формуларима, а уз њих матични број. Зашто матични? Па да бих губио више времена. Све раде да ме осујете. Питао сам где то пише, нека ми покажу. А шта каже један чиновник? Каже: "Немој, бре, Никола да зајебаваш!"
Госпођа Љубица ради у трафици. Син гаји кокошке носиље. Има око 150 комада. Сви заједно гаје седам свиња. Није нека нарочита база, али довољно да глава породице не одустаје од председничке трке. Покушаће да поново скупи 10.000 потписа.
- Крећем изнова - каже на растанку Никола Шећероски. Он борбу за власт схвата као продужетак своје вечите борбе за правду. А за правду се увек борио, јер хоће да оде у гроб чист.
Шећероски, стиче се утисак, нерадо говори о политичарима. Посебно о Милошевићу. Неће да напада директног конкурента. На крају, ипак пристаје да каже нешто о Панићу и Ћосићу. Укратко, више верује у себе него у њих. Панић је дошљак из туђине и не познаје душу народа, а Ћосић је књижевник, другим речима уметничка душа. Верује да ће то људи схватити и да ће подржати борца за правду, Николу Шећероског.
Уосталом, није важно и ако изгуби. Важно је учествовати.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима", 2. децембра 1992. године. *
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
