Zlatnim dobom pirata se smatra period od 1690. do 1730. godine, kada su prema rečima istraživača iskusni mornari skloni pljačkama usvojili ali i osmislili širok raspon maštovitih kazni.
U brojnim izveštajima i dokumentima, ostalo je zabeleženo da su kazne primenjivali i na zarobljenicima ali i na neposlušnom članovima posade koji se nisu pridržavali piratskog kodeksa.
Piratske kazne
Iako ih često zamišljamo kao grupu koja je živela bez ikakvog reda, pirati su na svojim brodovima morali da poštuju čitav spisak pravila. Ukoliko bi nekome palo na pamet da prekrši neko od njih, bio bi kaženjen u skladu sa težinom zločina. Kako stručnjaci koji se bave proučavanjem pirata navode, ove tri su bile najpopularnije:
Foto: Vikipedija
Bičevanje
Pročitajte još
Bičevanje je bila uobičajena kazna na svim brodovima tog perioda, pa ne čudi da su i pirati često posezali za ovim bičem. Ipak, kako određene hronike navode, kapetan se na ovaj vid kazne odlučivao samo u specifičnim slučajevima, a jedan od uslova koji je morao biti ispunjen kako bi se kazna primenila, bio je i da se većina posade složi.
Onaj koji je držao bič i izvršavao kaznu nazivao se intendant, a ova kazna se najčešće dobijala zbog udaranja drugog muškarca i ne držanja oružja u stanju pripravnosti, a ova kazna je bila namenjena i ženama ako bi ih otkrili na brodu.
Go do pojasa, osuđenik bi bio vezan, najčešće za jarbol, a onda bičevan određen broj puta užetom sa čvorovima koji su nanosili dodatan bol i povrede.
Zabeleženo je i da su gusari tokom ovog procesa grizli metak, kako bi ih sprečio da proizvedu jauk. Ukoliko bi do jauka i suza ipak došlo, čekao ih je neizbežan nadimak "slavuj".
Foto: Vikipedija
Provlačanje ispod broda
Provlačenje ispod kobilice broda je verovatno bila najgora kazna koju je mornar mogao da dobije - ako izuzmemo smrt. Mada, ni šanse da gusar preživi ovo iskušenje nisu bile veće od 50 posto.
Kažnjenog bi vezali konopcem, bacili preko palube u vodu, a onda vukli ispod broda čitavom dužinom. Čak i kada se kažnjeni gusar ne bi udavio, iz vode bi ga izvukli sa dubokim ranama i teškim višestrukim prelomoma od udaraca o trup broda prepun školjki i korala.
Ostavljanje
Za prate okrivljene za zločine poput pobune, krađe ili kukavičluka, koji su smatrani najgorim, jedna od potencijalnih kazni bila je odložena smrtna kazna.
Osuđeni bi bio ostavljen sam na udaljenom ostrvu bez ičega sem bureta vode i pištolja, a ponekad čak i bez odeće. Umesto na pusto ostrvo, osuđeni pirat je moga biti ostavljen i u mali čamac sa rupom, bez vesla.
Svesni da ih čekaju glad i žeđ, osuđenici su često tražili da ih odmah ubiju. Zato im je pištolj bio "poklon" kojim su mogli da okončaju sebi muke pre nego što polude.
Možda najpoznatiji moreplovac koji je ostavljen na ostrvima Huan Fernandez u Pacifiku 1704. godine, bio je Aleksandar Selkrik. Među "napuštenicima" se našao i Edvard Lou čijoj posadi je bilo dosta njegovih siledžijskih i neljudskih postupaka, i prema neprijateljima, ali i prema prijateljima.
Foto: Vikipedija
Kazne za zarobljenike
Pored kazni kojima su se gusari kažnjavali međusobno, postojale su i one namenjene zarobljenicima.
Dok je većinu pirata zanimao samo plen, neki kapetani su bili posebno zlobni prema zarobljenim posadama, a posebno u slučajevima kada su sumnjali da negde na brodu kriju dragocenosti. Pirati su verovali da će se vest o mučenju zarobljenika proširiti među trgovačkim brodovima, pa će se već sledeća posada presretnutog trgovačkog broda brže povinovati.
Piratsko ubeđivanje
Mučenja koja se ponekad nazivaju i "piratsko ubeđivanje", uključivala su premlaćivanje, bičevanje, sečenje delova tela, kao i stavljanje šibica među prste. Omiljena tehnika pozajmljena od bukanira, bila je vezivanje konopaca oko glave zarobljenika, a onda zatezanje dok oči ne iskoče.
Poniženje
Poniženja su uz mučenje uključivala i igru koja je zabavljala pirate.
Jedna od njih je uključivalai krvarenje i znojenje, što je podrazumevalo trčanje između niza mornara koji su koristili igle za jedra da ubadaju žrtvu dok prolazi.
Zabeležena je kazna koja je podrazumevala da žrtva beskonačno trči oko glavnog jarbola. Ako bi zastao, gusari bi zarobljenika uboli vrhom igle, kako bi nastavio da trči do iznemoglosti.
Žrtva je mogla da bude zatvorena i u bure puno bubašvaba.
Hod po dasci?
Gusari su zaista imali mnogo raznovrsnih načina mučenja i pogubljena, ali nema mnogo dokaza koji govore o hodu po dasci.
Kazna u kojoj zatvorenik hoda po dasci zavezanih očiju i ruku, ne znajući kada će doći do kraja i upasti u morske ili okeanske dubine, nalazi se u mnogim izmišljenim gusarskim pričama. Pojedini izvori tvrde da ju je Sted Bonet izmislio kako bi zabavio svoju posadu.
Ideja o ovom neobičnom obliku pogubljenja možda potiče i od cilikijskih gusara iz I veka pre nove ere koji su, prema Plutarhu, terali rimske zarobljenike da hodaju po merdevinama položenim na vodu.
BONUS VIDEO:
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
