Završetak Balkanskih ratova bio je tek početak geopolitičkih turbulencija u jednom od najkrvavijih vekova u istoriji čovečanstva. Megalomanska politika Austrougarske konstantno je podgrevala balkansko tlo.
Kraljevina Srbija stajala je na putu nezasitih ambicija Dvojne monarhije, oličenih u paroli „Drang nach Osten“ (nem. „Prodor na istok“). Kao glavna prepreka austrougarskom prodoru na Sredozemlje, srpski faktor je bio glavni predmet unutrašnje i spoljne politike Beča.
Još od Balkanskih ratova, tražio se povod za konačni obračun. I pronađen je u provokativnoj poseti prestolonaslednika Franca Ferdinanda Sarajevu 28. juna 1914. Atentat na njega i suprugu Sofiju poslužio je da se srpskoj vladi dostavi ultimatum od deset tačaka.
Svesna posledica sudara sa velikom silom, Srbija je prihvatila sve tačke osim one koja je predviđala učešće austrougarskih istražnih organa na teritoriji naše zemlje. Takvo podrivanje suvereniteta bilo je neprihvatljivo i mesec dana nakon atentata iz Beča je stigla proklamacija o objavi rata.
Foto: Vikipedija
S obzirom na dva nedavno završena rata, većina vojnosposobnog stanovništva Srbije bili su prekaljeni borci. Uprkos iskustvu i borbenom moralu, ratovi sa Turskom i Bugarskom istanjili su ratne resurse i ostavili mnoštvo materijalnih problema u vojsci pred sudar sa Dvojnom monarhijom.
Pročitajte još
Kad zagusti - zovi Mišića!
Svesna delikatnosti situacije, Vrhovna komanda je drugi put reaktivirala Mišića iz penzije. Ponovo je postavljen za pomoćnika načelnika Generalštaba, tada već ostarelog i bolesnog vojvode Radomira Putnika.
Ipak, s obzirom na Putnikovo lečenje u Štajerskoj i hapšenje od strane austrougarskih vlasti, na mestu vršioca dužnosti našao se Žućin drug sa klase, general Stepa Stepanović. NJih dvojica su izvršili mobilizaciju i raspored trupa, shodno ratnim planovima koje je još tokom aneksione krize 1908. izradio vojvoda Putnik.
Po završetku priprema, preko 450.000 ljudi raspoređenih u tri armije bilo je spremno za odbranu zemlje. Oslobađanjem ostarelog vojvode Putnika iz pritvora, Austrougarska nije mogla da prikrije potcenjivački nastup prema Srbiji koji joj se uskoro obio o glavu.
Foto: Vikipedija
Prva neprijateljska ofanziva otpočela je sredinom avgusta 1914. godine iz pravca Drine. Odsudna bitka odigrala se na planini Cer. Zahvaljujući komandnom umeću generala Stepanovića, vojska Dvojne monarhije bila je potučena i vraćena na drugu stranu Drine.
Mesec dana kasnije usledila je druga neprijateljska ofanziva na istom pravcu. Nakon bespoštednih borbi sa težištem na Gučevu i Mačkovom kamenu, srpska vojska je usled nedostatka strategijske rezerve bila primorana na povlačenje u dubinu teritorije, nanevši tom prilikom znatne gubitke vojsci u plavim uniformama.
Posledice iscrpljujućih borbi ubrzo su se osetile na materijalnom planu. Primetna je bila oskudica artiljerijske municije ali i osnovnih potrepština poput odeće i obuće, s obzirom na to da se bližila zima. Borbeni redovi takođe su bili priređeni usled gubitaka u prethodnim borbenim dejstvima.
Kolubarska bitka - večni pečat slavnog vojvode
U takvim okolnostima srpska vojska dočekala je nespremna treću austrougarsku ofanzivu (Kolubarska bitka) novembra 1914. godine. Tokom neprijateljskog nadiranja, iscrpljena i demoralisana srpska vojska gubila je položaje iz dana u dan.
Pored pehova na bojištu, dodatna nedaća bilo je i ranjavanje komandanta Prve armije, generala Petra Bojovića, koji nije bio u stanju da rukovodi defanzivnim operacijama. U kritičnim trenucima, na njegovo mesto postavljen je Živojin Mišić, s ciljem da zaustavi rasulo u vojsci.
Foto: Vikipedija
S obzirom na to da je odlično poznavao profil običnog vojnika i njegove potrebe, Mišić je znao da borbene zadatke može da adekvatno izvrši samo onaj vojnik koji je valjano odmoran i nahranjen.
Iz tog razloga odlučio se na riskantan potez – povlačenje kompletne Prve armije na rezervne položaje, s ciljem odmora i konsolidacije trupa za kontraofanzivu. Nakon prepirki sa Vrhovnom komandom, njegov plan je odobren, a u međuvremenu su iz Grčke stigle granate za kojima je danima vapila srpska artiljerija.
Po sprovođenju Mišićeve zamisli, moral u vojsci se naglo popravio. Tog 3. decembra zemljište se zamrzlo, što je artiljeriji omogućilo da nesmetano prati kretanje pešadije. Kada su za to stvoreni uslovi, srpska vojska krenula je u strahovit protivnapad, iznenadivši plave uniforme koje su verovale da je srpska vojska pred totalnim slomom.
Nakon višednevnog gonjenja neprijatelja, srpska vojska oslobodila je celokupno zemljište Kraljevine Srbije. Pored enormnih gubitaka, zarobljeno je desetine hiljada austrougarskih vojnika i zaplenjena je ogromna količina artiljerijskog i ličnog naoružanja.
Foto: Vikipedija
Kolubarska bitka predstavljala je najteži udarac Austrougarskoj u prvoj ratnoj godini. Potcenjivanje srpske vojske skupo je koštalo komandanta austrougarske Balkanske vojske, generala Oskara Poćoreka, koji je poslat u penziju.
General Mišić unapređen je ukazom regenta Aleksandra Karađorđevića proizveden u čin vojvode. Kolubarska bitka ostala je upamćena kao jedan od najsvetlijih primera komandnog umeća u srpskoj vojnoj istoriji.
Za vojničku karijeru Živojina Mišića bili su to dani slave. Ipak, po okončanju Kolubarske bitke usledili su najcrnji dani za Srbiju u ovom ratu, i jedni od najcrnjih u celokupnoj istoriji...
(Nastaviće se)
Prethodne tekstove iz serijala o vojvodi Živojinu Mišiću možete pročitati OVDE
BONUS VIDEO:
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
