UMALO DOBIO BATINE: Pijani gost mislio da je Boban - konobar

Mada u poslednje vreme nije toliko prisutan u javnosti, njegove pesme se i danas rado slušaju.

Početkom dvehiljaditih, Boban je za "Baksuz stranu" časopisa "Sabor" ispričao nekoliko anegdota o neprilikama koje je kao pevač imao na nastupima. Između ostalog, jednom prilikom pripiti gost je pomislio da je Boban konobar, pa se naljutio jer mu nije doneo piće. Detaljnije pročitajte u nastavku:

Malo je falilo da nadrljam pre desetak godina, na novogodišnjem dočeku u jednom hotelu u Peći. LJudi su me pozvali mesec dana ranije i brzo i lako smo se dogovorili o honoraru i precizirali sve detalje. Poslednja faza priprema za put u Peć bila je kupovina odela. Otišao sam u jedan butik i kupio lepo, elegantno crno odelo. Kupio sam još i crne cipele, odgovarajuću crnu kravatu i snežno belu košulju.

Foto: Reprint Sabor

Sve je bilo sjajno. Prepuna sala, dobro raspoloženi gosti, i uslužni konobari, ljubazan šef, besprekorno ozvučenje. Jelo se, pilo, veselilo, a ja sam sa zadovoljstvom odrađivao svoj posao. Publika je uživala. U najlepšem raspoloženju dočekasmo tu novu, ne sećam se tačno koju godinu. Ponoć je prošla, a nikome nije padalo na pamet da ide kući. Sve je bilo kako se samo poželeti može negde do tri ujutru. Piće je učinilo svoje. Mnogi gosti su bili pripiti. Ali, u pijanstvu nisu bili agresivni. Nešto posle tri seo sam da predahnem.

Kad jedan od gostiju poče da viče gledajući u mene: - More, kako te nije sramota? Šta tu sediš? Brže ustaj i daj mi jednu koka-kolu, da mi se razbistri u glavi!

Iako je gledao u mene, nisam ukapirao da se meni obraća. Ćutao sam i pio sok. Kad je video da ne reagujem, zavika još glasnije: - Šta je tebi, šta zamišljaš? Jesam li ja tebi nešto rekao?

Foto: Reprint Sabor

Konačno sam ukapirao da se njegove reči odnose na mene. Šta mu je? Bio je pripit. A onda ustade i krenu prema meni.

- Dobro bre, kako si ti konobar? Sad ću ja tebe kod šefa... Zašto li mi ne daješ moje piće...

U deliću sekunde sam se "osvestio". Nije ni čudo što me čovek pomešao sa konobarom. Sve do tada nisam primetio da sam obučen - kao konobari! Pošto je bio pripit, tip nije bio u stanju da se priseti da sam mu celo veče pevao. Kako njegovo piće nije stizalo, sav besan, krenuo je prema meni. Po njegovom pogledu bilo je jasno da je spreman da se fizički obračuna. Kad sam video da je vrag odneo šalu, ustadoh i dreknuh i ja: - Čoveče, nisam ja konobar!

Foto: Reprint Sabor

- More, kako nisi? A šta si ako nisi konobar?

- Pevač!

Nije mogao da se načudi kako je moguće da sam ja pevač. Oni koji su slušali naš dijalog, vrištali su od smeha. Jedva tipa odvojiše od mene. Ja sam crveneo i bledeo, pitajući se šta mi bi da se zaista obučem kao konobar. Jedva sam dočekao da se društvo raziđe. Nikada više u životu nisam obukao crno odelo sa belom košuljom i crnom kravatom...

Beše nekad zlatno vreme. Sve je išlo sjajno. Narod je lepo živeo, imao novca, za pevače je bilo puno posla. Imao sam dobre pesme, bio sam jako popularan. Tada sam snimio "Kliniku", "Ne dolazi u moj san"... Pozivi za tezge su pljuštali. Ne sećam se gde je to bilo, ali umalo da se strašno obrukam.

Foto: Reprint Sabor

Sala je bila prepuna. Publika me je fantastično dočekala. Pevao sam i samo što nisam leteo od sreće. Dođe na red i pesma koju sam otpevao bar hiljadu puta do tada. Dok sam pevao prvu strofu, pokušavao sam da se setim teksta druge strofe. Nije išlo! Totalna blokada! Crni ja, zar je moguće da ću se izblamirati kao nikada? Morao sam hitno da smislim neko rešenje. Publika nije smela da primeti da sa mnom nešto nije u redu. Kako da joj skrenem pažnju dok se ne setim kritičnih reči? Pade mi na pamet spasonosna ideja. Kada sam došao do dela kojeg nisam mogao da se setim, jednostavno sam iščupao mikrofon iz kabla!

Svi su se primili na moj štos! Poverovali su da sa mikrofonom nešto nije u redu. Muzičari su počeli da se komešaju, nije im bilo jasno šta se dešava. Pustio sam ih da se čude sve dok se nisam setio te famozne strofe. Srećom, to nije dugo trajalo. Odsvirali su samo tri-četiri foršpila. Molio sam tada zemlju da se otvori, da propadnem u nju od muke i stida... Konačno je nešto u mojoj glavi kvrcnulo. Reči su same navirale. Publika je pevala sa mnom. Kad se sve završilo, pozvao sam društvo na kafu. Poverio sam im u čemu je bio štos. Vrištali su od smeha. Danima su mi vadili dušu...

Postojale su sve šanse da nadrljam zbog - cigareta. Često me je grebalo u grlu, duvan je počeo da mi smeta u poslu. Propušio sam relativno kasno. U stvari, moji prijatelji su mi govorili da i nisam pravi pušač. Dešavalo mi se da odem na trafiku, kupim cigarete i šibice, a onda se okrenem i zaboravljajući da ih uzmem. Dođem kući, a od cigareta nema ni traga. To se valjda pravom pušaču ne bi desilo. Svaki čas sam menjao cigarete. Isto tako sam umeo da uzmem kutiju i desetak cigareta popušim jednu za drugom. Rekoh vam, to je počelo da mi smeta u poslu. Zar da ostanem bez posla zbog duvana? Taman posla!

Više puta sam ostavljao cigarete, rešen da više nikad u životu ne drugujem sa njima. Ali, kad su prošle godina iznad naših glava zaurlali avioni, šta ću ja, ponovo za cigarete. Užas! Pred početak dvehiljadite definitivno sam ih ostavio, za sva vremena. Bez ikakve frke, kao od šale. Sto puta mi je bolje ovako, odlično se osećam, dišem punim plućima i u punoj sam pevačkoj formi.

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".