УМАЛО ДОБИО БАТИНЕ: Пијани гост мислио да је Бобан - конобар

Мада у последње време није толико присутан у јавности, његове песме се и данас радо слушају.

Почетком двехиљадитих, Бобан је за "Баксуз страну" часописа "Сабор" испричао неколико анегдота о неприликама које је као певач имао на наступима. Између осталог, једном приликом припити гост је помислио да је Бобан конобар, па се наљутио јер му није донео пиће. Детаљније прочитајте у наставку:

Мало је фалило да надрљам пре десетак година, на новогодишњем дочеку у једном хотелу у Пећи. Људи су ме позвали месец дана раније и брзо и лако смо се договорили о хонорару и прецизирали све детаље. Последња фаза припрема за пут у Пећ била је куповина одела. Отишао сам у један бутик и купио лепо, елегантно црно одело. Купио сам још и црне ципеле, одговарајућу црну кравату и снежно белу кошуљу.

Фото: Репринт Сабор

Све је било сјајно. Препуна сала, добро расположени гости, и услужни конобари, љубазан шеф, беспрекорно озвучење. Јело се, пило, веселило, а ја сам са задовољством одрађивао свој посао. Публика је уживала. У најлепшем расположењу дочекасмо ту нову, не сећам се тачно коју годину. Поноћ је прошла, а никоме није падало на памет да иде кући. Све је било како се само пожелети може негде до три ујутру. Пиће је учинило своје. Многи гости су били припити. Али, у пијанству нису били агресивни. Нешто после три сео сам да предахнем.

Кад један од гостију поче да виче гледајући у мене: - Море, како те није срамота? Шта ту седиш? Брже устај и дај ми једну кока-колу, да ми се разбистри у глави!

Иако је гледао у мене, нисам укапирао да се мени обраћа. Ћутао сам и пио сок. Кад је видео да не реагујем, завика још гласније: - Шта је теби, шта замишљаш? Јесам ли ја теби нешто рекао?

Фото: Репринт Сабор

Коначно сам укапирао да се његове речи односе на мене. Шта му је? Био је припит. А онда устаде и крену према мени.

- Добро бре, како си ти конобар? Сад ћу ја тебе код шефа... Зашто ли ми не дајеш моје пиће...

У делићу секунде сам се "освестио". Није ни чудо што ме човек помешао са конобаром. Све до тада нисам приметио да сам обучен - као конобари! Пошто је био припит, тип није био у стању да се присети да сам му цело вече певао. Како његово пиће није стизало, сав бесан, кренуо је према мени. По његовом погледу било је јасно да је спреман да се физички обрачуна. Кад сам видео да је враг однео шалу, устадох и дрекнух и ја: - Човече, нисам ја конобар!

Фото: Репринт Сабор

- Море, како ниси? А шта си ако ниси конобар?

- Певач!

Није могао да се начуди како је могуће да сам ја певач. Они који су слушали наш дијалог, вриштали су од смеха. Једва типа одвојише од мене. Ја сам црвенео и бледео, питајући се шта ми би да се заиста обучем као конобар. Једва сам дочекао да се друштво разиђе. Никада више у животу нисам обукао црно одело са белом кошуљом и црном краватом...

Беше некад златно време. Све је ишло сјајно. Народ је лепо живео, имао новца, за певаче је било пуно посла. Имао сам добре песме, био сам јако популаран. Тада сам снимио "Клинику", "Не долази у мој сан"... Позиви за тезге су пљуштали. Не сећам се где је то било, али умало да се страшно обрукам.

Фото: Репринт Сабор

Сала је била препуна. Публика ме је фантастично дочекала. Певао сам и само што нисам летео од среће. Дође на ред и песма коју сам отпевао бар хиљаду пута до тада. Док сам певао прву строфу, покушавао сам да се сетим текста друге строфе. Није ишло! Тотална блокада! Црни ја, зар је могуће да ћу се избламирати као никада? Морао сам хитно да смислим неко решење. Публика није смела да примети да са мном нешто није у реду. Како да јој скренем пажњу док се не сетим критичних речи? Паде ми на памет спасоносна идеја. Када сам дошао до дела којег нисам могао да се сетим, једноставно сам ишчупао микрофон из кабла!

Сви су се примили на мој штос! Поверовали су да са микрофоном нешто није у реду. Музичари су почели да се комешају, није им било јасно шта се дешава. Пустио сам их да се чуде све док се нисам сетио те фамозне строфе. Срећом, то није дуго трајало. Одсвирали су само три-четири форшпила. Молио сам тада земљу да се отвори, да пропаднем у њу од муке и стида... Коначно је нешто у мојој глави кврцнуло. Речи су саме навирале. Публика је певала са мном. Кад се све завршило, позвао сам друштво на кафу. Поверио сам им у чему је био штос. Вриштали су од смеха. Данима су ми вадили душу...

Постојале су све шансе да надрљам због - цигарета. Често ме је гребало у грлу, дуван је почео да ми смета у послу. Пропушио сам релативно касно. У ствари, моји пријатељи су ми говорили да и нисам прави пушач. Дешавало ми се да одем на трафику, купим цигарете и шибице, а онда се окренем и заборављајући да их узмем. Дођем кући, а од цигарета нема ни трага. То се ваљда правом пушачу не би десило. Сваки час сам мењао цигарете. Исто тако сам умео да узмем кутију и десетак цигарета попушим једну за другом. Рекох вам, то је почело да ми смета у послу. Зар да останем без посла због дувана? Таман посла!

Више пута сам остављао цигарете, решен да више никад у животу не другујем са њима. Али, кад су прошле година изнад наших глава заурлали авиони, шта ћу ја, поново за цигарете. Ужас! Пред почетак двехиљадите дефинитивно сам их оставио, за сва времена. Без икакве фрке, као од шале. Сто пута ми је боље овако, одлично се осећам, дишем пуним плућима и у пуној сам певачкој форми.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".