S druge strane, dame su oduševljene harizmom i šarmom, a Dragan Mićanović za sebe kaže da je bio samo princ na daskama koje život znače. Energija i pozitivan duh su mu vodilja kroz život, a ćerke Iva i Lena pokretači koji su ga oplemenili.
U poslednje vreme mnogo radi, što je za glumca odlično, kako zbog toga da bude u glumačkoj kondiciji, tako i zbog raznovrsnosti uloga. Dragan otkriva da li bira gde će igrati:
- Od početka sam vodio računa koje uloge prihvatam nevezano da li je pozorište, film ili televizija. Time se rukovodim i dan-danas. Mnogo više posla imam u pozorištu, a mnogo manje na televiziji, a na filmu tek da ne govorim, barem je tako bilo na početku bavljenja ovim poslom. Sada se stvar obrnula, pa je mnogo manje premijera u beogradskim pozorištima, a mnogo više serija. Ono što mene uvek zanima jesu uloge. Da li u datom trenutku mogu da odbranim tu ulogu ili ne, da li mi se dopada da je igram ili ne. To je jedini razlog kako biram uloge.
Foto: Aleksa Stanković
Pomoću glumačkog zanata uspeo je da pokaže raskoš svog talenta, iz uloge u ulogu je različit. Na pitanje da li mu je svaka uloga koju dobije izazov glumac odgovara:
- Jeste, ali opet se vraćam na početak i na pozorište. Sticajem okolnosti kada sam bio mlad glumac, znanje i zanat se peklo u pozorištu. U pozorištu vam mora igrati celo telo, kada vas publika vidi u totalu, a ne kao na TV-u ili filmu gde mogu da vam se približe do krupnog plana. U teatru vam mora igrati sve. Odatle ta draž i inspiracija za te dramske uloge u serijama. Volim da igram raznovrsne likove i to mi je uvek bilo izazovno. Savet mladim glumcima je da je televizijska produkcija takva i u tolikoj meri da ih može lako prevariti i uvući u tu neku površnost. Uvek savetujem mladima da nikada ne zapostave pozorište. Ako imaju tu mogućnost da peku zanat prvo u pozorištu pa onda na televiziji. Pozorište je glumačka baza.
Rekli ste jednom da je licemerje odlika ovog vremena, a isto tako da sa ljudskom glupošću se najlakše može igrati.
O tome da li se nešto promenilo kaže:
Pročitajte još
- Ne, samo je licemerje bogami postalo društvena norma i prihvatljivo ponašanje. Što bi se reklo, licemerje je avanzovalo u današnjem društvu. O tome su se knjige i knjige pisale, drame.
Plivao je, žargonski rečeno, u seriji “Dug mora” koja mu je glumački prijala. S druge strane, lajtmotiv te serije je da sagledamo svoje greške koje moramo ispraviti. Kako je Dragan sagledavao i ispravljao svoje greške?
- Trudio sam se da ih ispravim kad god uvidim da sam napravio grešku ili me neko dobro biće opomene i kaže: “Ovde si pogrešio”. Ja volim da se presaberem, da sagledam to i da ispravim grešku ako je to moguće.
Foto: N. Skenderija
Glumac na pitanje o tome da li se kaje za nešto u životu odgovara:
- Pa nemam razloga za tim. Sve što sam radio, radio sam po onome: “Ne čini drugima ono što ne želiš drugi da čine tebi”. Možda sam se ponekad pokajao u izboru posla koji sam prihvatao pa se malo pokajem i kažem sebi: “Uh ovo nije onako kako sam mislio da će biti”. To nisu neka velika pokajanja, nemam neki veliki momenat da vam ispričam. U životu se čovek pokaje milion puta.
U poslednje vreme reditelji mu daju da igrate očeve.
- U tom sam periodu, sve u svoje vreme (smeh). Glumac mora da igra uloge koje su prikladne njegovom dobu.
Iz privatnog života, roditeljstva, koristio je neke momente kako bi gradio uloge.
- Glumac crpi inspiraciju naravno i iz privatnog života, iz knjiga koje čita, iz muzike koju sluša... Svaki dobar glumac mora da bude dobar posmatrač. Ja volim da posmatram, da analiziram ljude i onda iz toga crpim ideje i inspiraciju. Naravno, ako je pronađem u privatnom životu, onda je to još i bonus.
Koliko vama kao glumcu znači uživanje u prirodi?
- Veoma mi znači. Volim da pobegnem u prirodu.
Da li imate neke određene rituale?
- Ne smem više da jašem. Iz potreba uloge išao sam na to i zavoleo taj sport, konje, ali ne smem više iz zdravstvenih razloga.
Rođendan vam je 30. septembra. Koliko vama rođendani znače?
- Postoje, i to je to. Ne praktikujem slavljenje rođendana. Nikad nisam slavio takve stvari, retko kad. U principu nisam od tih tipova koji vole da slave.
Po prirodi delujete kao miran, staložen čovek koji uživa u datom trenutku. Šta vas čini srećnim i zadovoljnim?
- Sve zajedno. I iskustvo sadašnje, i nekako prođe to vreme velikih želja, uzbuđenja, velikih ambicija. Čovek mojih godina ne juri više za stvarima nego pusti da se dese. Ja volim da se igram, ja sam igrač, glumac, a gluma je igra. Ne trčim više za tim uzbuđenjima, ne tražim više ništa od života. Jednostavno uživam u trenutku. To je kao kada ste mladi pa vam neko stariji kaže: ”Polako, sve će ti se kasti”. I stvarno, sve se kaže nekako. Ne žurite više nigde.
Jurnjava za novcem, popularnošću, možda nas je to nekako izgubilo kao socijalna bića da se družimo i uživamo u trenutku?
- Kako da ne. Ja sam to osetio još pre dosta godina. Tužno mi je to videti, taj virtuelni život uzima mlade ljude pod svoje, potreba za isticanjem, za slikom, za društvenim mrežama... Misleći da je to život, da je to stvarnost. Ne razumem potrebu jer ni nemam društvene mreže. S druge strane razumem, to je neka nova generacija, potreba mladih da se iskazuju i na taj način. To ne pripada mojoj generaciji i nije za mene, ali ih razumem. Kao roditelj, ali i kao neko ko je iskusniji, plašim se kuda to sve može da odvede.
Želim samo da ćerke budu dobri ljudi
Nebitno koliko godina imamo, mi smo svojim roditeljima uvek deca. Danas je sve brzo i sve je virtuelno, većina stvari nije opipljiva. S druge strane, vi imate odrasle kćeri. Čega se onda plašite?
- Uopšte ne volim da pričam o privatnom životu i deci koja su sad već i odrasla. Meni je uvek bitno da oni budu dobri ljudi, da budu svoj na svome, poštene i dobre osobe. To mi je oduvek bila vodilja. U životu će doživeti raznorazne uspone i padove, sreću i tugu, sve. Prioritet mi je da budu dobri ljudi, a sve ostalo je manje važno.
Kolena trpe zbog uloga prinčeva
Reklo bi se da ste imali veliku sreću kada je u pitanju i pozorište i film i serija. Reditelji vas nisu birali po šablonu, što se dešava glumcima, pa ih stave u jedan žanr ili odaberu po vizuelnim karakteristikama. Nismo imali prilike da vas gledamo samo kao šarmera.
- Jesam, imao sam sreće. Imao sam sreće i na početku svoje karijere kada sam počinjao, jer sam počinjao sa Šekspirom. U mladosti sam se zaista naigrao zavodnika, od Romea, Hamleta... Moja kolena i dalje trpe jer sam se naigrao dosta prinčeva na daskama.
Da li ste vi sebe doživljavali kao šarmera?
- Ne, ja sam čovek u ozbiljnim godinama već, a i u mladosti me uloge nikada nisu obeležavale da pomislim da sam ja, ne znam ni šta, nešto drugo od onoga što jesam. Jedno je scena, drugo je život.
(Blic)
BONUS VIDEO:
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
