С друге стране, даме су одушевљене харизмом и шармом, а Драган Мићановић за себе каже да је био само принц на даскама које живот значе. Енергија и позитиван дух су му водиља кроз живот, а ћерке Ива и Лена покретачи који су га оплеменили.
У последње време много ради, што је за глумца одлично, како због тога да буде у глумачкој кондицији, тако и због разноврсности улога. Драган открива да ли бира где ће играти:
- Од почетка сам водио рачуна које улоге прихватам невезано да ли је позориште, филм или телевизија. Тиме се руководим и дан-данас. Много више посла имам у позоришту, а много мање на телевизији, а на филму тек да не говорим, барем је тако било на почетку бављења овим послом. Сада се ствар обрнула, па је много мање премијера у београдским позориштима, а много више серија. Оно што мене увек занима јесу улоге. Да ли у датом тренутку могу да одбраним ту улогу или не, да ли ми се допада да је играм или не. То је једини разлог како бирам улоге.
Фото: Алекса Станковић
Помоћу глумачког заната успео је да покаже раскош свог талента, из улоге у улогу је различит. На питање да ли му је свака улога коју добије изазов глумац одговара:
- Јесте, али опет се враћам на почетак и на позориште. Стицајем околности када сам био млад глумац, знање и занат се пекло у позоришту. У позоришту вам мора играти цело тело, када вас публика види у тоталу, а не као на ТВ-у или филму где могу да вам се приближе до крупног плана. У театру вам мора играти све. Одатле та драж и инспирација за те драмске улоге у серијама. Волим да играм разноврсне ликове и то ми је увек било изазовно. Савет младим глумцима је да је телевизијска продукција таква и у толикој мери да их може лако преварити и увући у ту неку површност. Увек саветујем младима да никада не запоставе позориште. Ако имају ту могућност да пеку занат прво у позоришту па онда на телевизији. Позориште је глумачка база.
Рекли сте једном да је лицемерје одлика овог времена, а исто тако да са људском глупошћу се најлакше може играти.
О томе да ли се нешто променило каже:
Прочитајте још
- Не, само је лицемерје богами постало друштвена норма и прихватљиво понашање. Што би се рекло, лицемерје је аванзовало у данашњем друштву. О томе су се књиге и књиге писале, драме.
Пливао је, жаргонски речено, у серији “Дуг мора” која му је глумачки пријала. С друге стране, лајтмотив те серије је да сагледамо своје грешке које морамо исправити. Како је Драган сагледавао и исправљао своје грешке?
- Трудио сам се да их исправим кад год увидим да сам направио грешку или ме неко добро биће опомене и каже: “Овде си погрешио”. Ја волим да се пресаберем, да сагледам то и да исправим грешку ако је то могуће.
Фото: Н. Скендерија
Глумац на питање о томе да ли се каје за нешто у животу одговара:
- Па немам разлога за тим. Све што сам радио, радио сам по ономе: “Не чини другима оно што не желиш други да чине теби”. Можда сам се понекад покајао у избору посла који сам прихватао па се мало покајем и кажем себи: “Ух ово није онако како сам мислио да ће бити”. То нису нека велика покајања, немам неки велики моменат да вам испричам. У животу се човек покаје милион пута.
У последње време редитељи му дају да играте очеве.
- У том сам периоду, све у своје време (смех). Глумац мора да игра улоге које су прикладне његовом добу.
Из приватног живота, родитељства, користио је неке моменте како би градио улоге.
- Глумац црпи инспирацију наравно и из приватног живота, из књига које чита, из музике коју слуша... Сваки добар глумац мора да буде добар посматрач. Ја волим да посматрам, да анализирам људе и онда из тога црпим идеје и инспирацију. Наравно, ако је пронађем у приватном животу, онда је то још и бонус.
Колико вама као глумцу значи уживање у природи?
- Веома ми значи. Волим да побегнем у природу.
Да ли имате неке одређене ритуале?
- Не смем више да јашем. Из потреба улоге ишао сам на то и заволео тај спорт, коње, али не смем више из здравствених разлога.
Рођендан вам је 30. септембра. Колико вама рођендани значе?
- Постоје, и то је то. Не практикујем слављење рођендана. Никад нисам славио такве ствари, ретко кад. У принципу нисам од тих типова који воле да славе.
По природи делујете као миран, сталожен човек који ужива у датом тренутку. Шта вас чини срећним и задовољним?
- Све заједно. И искуство садашње, и некако прође то време великих жеља, узбуђења, великих амбиција. Човек мојих година не јури више за стварима него пусти да се десе. Ја волим да се играм, ја сам играч, глумац, а глума је игра. Не трчим више за тим узбуђењима, не тражим више ништа од живота. Једноставно уживам у тренутку. То је као када сте млади па вам неко старији каже: ”Полако, све ће ти се касти”. И стварно, све се каже некако. Не журите више нигде.
Јурњава за новцем, популарношћу, можда нас је то некако изгубило као социјална бића да се дружимо и уживамо у тренутку?
- Како да не. Ја сам то осетио још пре доста година. Тужно ми је то видети, тај виртуелни живот узима младе људе под своје, потреба за истицањем, за сликом, за друштвеним мрежама... Мислећи да је то живот, да је то стварност. Не разумем потребу јер ни немам друштвене мреже. С друге стране разумем, то је нека нова генерација, потреба младих да се исказују и на тај начин. То не припада мојој генерацији и није за мене, али их разумем. Као родитељ, али и као неко ко је искуснији, плашим се куда то све може да одведе.
Желим само да ћерке буду добри људи
Небитно колико година имамо, ми смо својим родитељима увек деца. Данас је све брзо и све је виртуелно, већина ствари није опипљива. С друге стране, ви имате одрасле кћери. Чега се онда плашите?
- Уопште не волим да причам о приватном животу и деци која су сад већ и одрасла. Мени је увек битно да они буду добри људи, да буду свој на своме, поштене и добре особе. То ми је одувек била водиља. У животу ће доживети разноразне успоне и падове, срећу и тугу, све. Приоритет ми је да буду добри људи, а све остало је мање важно.
Колена трпе због улога принчева
Рекло би се да сте имали велику срећу када је у питању и позориште и филм и серија. Редитељи вас нису бирали по шаблону, што се дешава глумцима, па их ставе у један жанр или одаберу по визуелним карактеристикама. Нисмо имали прилике да вас гледамо само као шармера.
- Јесам, имао сам среће. Имао сам среће и на почетку своје каријере када сам почињао, јер сам почињао са Шекспиром. У младости сам се заиста наиграо заводника, од Ромеа, Хамлета... Моја колена и даље трпе јер сам се наиграо доста принчева на даскама.
Да ли сте ви себе доживљавали као шармера?
- Не, ја сам човек у озбиљним годинама већ, а и у младости ме улоге никада нису обележавале да помислим да сам ја, не знам ни шта, нешто друго од онога што јесам. Једно је сцена, друго је живот.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
