OKO MENE - MRAK: Kako je Gorica kolima sletela na dno kanala

Ona je opisala vrlo dramatičnu situaciju kada je kod Srebrnog jezera kolima sletela na dno kanala. Srećom, situacija se završila bez povrede i ozbiljnijih posledica, ali se Gordani urezala u pamćenje.

Osim o saobraćajnoj nezgodi, glumica je govorila i nezgodama koje je doživela na pozorišnim daskama, a šta je sve opisala, detaljno pročitajte u tekstu koji prenosimo u celosti:

Kraj Srebrnog jezera, kod Velikog Gradišta, imam kuću u kojoj živi moja majka. Kraj kuće protiče kanal, onaj čuveni koji su nekada kopale zatvorenice. Sada služi za navodnjavanje. Pre dve godine, umalo mi ne odnese glavu. Inače, na tom području se osećam prilično sigurno, naročito kad vozim. Tog proleća, pre dve godine, sećam se i datuma, bio je 25. maj, prelep, topao i sunčan dan, kad sam se spakovala, sela u auto i krenula za Beograd. Privezala sam se sigurnosnim pojasem, otvorila prozor, onaj s moje desne strane. Vozila sam putem kraj vode. Na jednom mestu je trebalo da pređem preko mosta, a kako je na njemu bilo blata, u deliću sekunde sam izgubila kontrolu nad volanom. Zavrteo se auto u krug, skliznuo u travnjak, prevrćući se naopačke. Uleteo je u vodu i potonuo. Kad sam uspela da shvatim šta se desilo, bila sam na dnu kanala. U kolima je bio potpuni mrak.

Foto: N. Skenderija

Srećom, bila sam vezana, ali sam se ipak isprevrtala. Setila sam se otvorenog prozora i pokušala da ga napipam. Više nije bio s te strane. Pošto je auto bio prilepljen krovom uz dno, i prozor je bio sasvim uz dno vode, u samom mulju i blatu. Pomislila sam da bih mogla da otvorim vrata, ali zbog velikog blata to nije bilo izvodljivo.

Najpre sam, zbog toga, odvezala sigurnosni kaiš i počela da pipam u krug ne bi li pronašla prozor. Kroz njega je munjevito ulazila voda. Sve se dešavalo u sekundama. Pošto je u autu bilo još vazduha, skupila sam preostalu snagu, udahnula duboko i krenula glavom kroz otvor.

Krupnije sam konstrukcije, odnosno, dimenzija, ali ona teorija da su čovekove moći neiscrpne i čudesne, pokazala se istinitom u srećnim trenucima kad sam uspela da se provučem kroz taj mali otvor. Tako sam izronila na površinu. Mokra i sa slepljenom haljinom krenula sam prema kući oko trista metara. Kad me je majka ugledala, samo što se nije onesvestila. Kasnije sam se "sredila" i pozvala policiju na uviđaj.

Međutim, ono što me je dalje mučilo, i predstavljalo mi problem, bila je moja garderoba koja je ostala u koferu na dnu kanala. Naročito mi je bilo žao novog prelepog svilenog kompleta i jedne jakne "levi-štraus".

Foto: Reprint Sabor

Setila sam se lovačkog pribora mog pokojnog oca i pronašla nešto kao harpun koji je mogao da mi posluži umesto udice. Sledeća tri dana sam presedela kraj obale na mestu nesreće i pecala tim predmetom drage stvari. I upecala sam, i komplet, i jaknu, ali u takvom stanju da su jedva mogli da se nazru i liče na ono što su bili. Kasnije sam ih ipak dovela nekako u red i oblačila.

Neverovatno je bilo i to što sam u tim grčevitim trenucima borbe za opstanak toliko bila prisebna, da sam, dok je u auto ulazila voda, a ja tražila prolaz, uspela čak  da zapamtim stravično jak miris mulja koji je bio napadniji ukoliko se iz sekunde u sekundu mešao s mirisom benzina iz oštećenog motora. Kasnije, jedini trag traume koju sam ponela iz tog za mene možda i najpresudnijeg trenutka u životu je pamćenje tog mirisa. I danas, kad zamiriše benzin, jedino se tad stresem od neke neprijatne jeze.

Sposobnost da se snađem u nepredvidivim situacijama, tumačim svojom višegodišnjom vežbom na sceni za tako nešto. Glumac svake sekunde mora da bude spreman da se vešto snađe ako dođe do neplaniranog i reši problem kao da se, u najmanju ruku, ništa nije desilo.

Mi glumci često sanjamo, kad smo umorni, da smo zaboravili tekst uloge koju glumimo i da nam se prestava "raspada". Kad nam se u stvarnosti to desi, to i nije tako strašno, jer uvek neki realni izlaz postoji. U snu je mnogo gore.

Sećam se vremena kad sam nastupila kao amater na festivalu u Puli. Bile su u to vreme moderne široke pantalone i sandale koje se dugačkim kaiševima vezuju oko noge. Takve sandale sam imala na nogama te večeri. I kad je počela predstava, jedna mi se odvezala i dugački kaiševi su stali da se za mnom po podu vuku kao zmije. Pretila je opasnost da na jedan stanem drugom nogom i spotaknem se.

Foto: Arhiva TV Novosti

Još, na sceni, neiskusna i u tremi sva sam bila skoncentrisana samo na te kaiševe. Ništa ozbiljnije se ipak nije desilo iako ja nisam uspela da jednostavno čučnem i zavežem ih. Za divno čudo, sve se završilo dobro. I pored moje izbezumljenosti i stegnutosti te večeri, ja sam za tu ulogu bila nagrađena.

Jedna od najtežih stvari za glumce je trenutak kad se iz bilo kakvih razloga predstava prekine. Ne dao bog nikome! Meni se tako nešto desilo dva puta.

Igrala sam u predstavi "Muške stvari" koja se davala u "Ateljeu 212". U jednom trenutku, dok sam bila u scenskom dekoru, na spratu, i nisam imala veze sa dvoje kolega dole, a to su bili Goca Marić i Petar Božović, Božović je iz meni nepoznatih razloga, samo izjavio da prekida predstavu. Taj trenutak je jedan stravičan osećaj. Odjednom, nisi ni glumac, ni liko koji glumiš, niko. A gledalac pred tobom, kao prevaren, pošto su mu i protiv njegove volje razbili iluziju koju stvara pozorište. Ta duhovna katastrofa ne da se opisati.

Najteže mi je bilo kad je ubrzo posle toga Branislavu Jeriniću naglo pozlilo te sam morala lično da saopštim da sve prekidamo. Osetila sam teret i bol do suza. Kao da gledaš kako se ruši građevina koju još nisi do kraja sazidao.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst je izašao u "Saboru" 1991. godine.*

BONUS GALERIJA: Slike iz privatnog albuma - Gorica Popović

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".