ОКО МЕНЕ - МРАК: Како је Горица колима слетела на дно канала

Она је описала врло драматичну ситуацију када је код Сребрног језера колима слетела на дно канала. Срећом, ситуација се завршила без повреде и озбиљнијих последица, али се Гордани урезала у памћење.

Осим о саобраћајној незгоди, глумица је говорила и незгодама које је доживела на позоришним даскама, а шта је све описала, детаљно прочитајте у тексту који преносимо у целости:

Крај Сребрног језера, код Великог Градишта, имам кућу у којој живи моја мајка. Крај куће протиче канал, онај чувени који су некада копале затворенице. Сада служи за наводњавање. Пре две године, умало ми не однесе главу. Иначе, на том подручју се осећам прилично сигурно, нарочито кад возим. Тог пролећа, пре две године, сећам се и датума, био је 25. мај, прелеп, топао и сунчан дан, кад сам се спаковала, села у ауто и кренула за Београд. Привезала сам се сигурносним појасем, отворила прозор, онај с моје десне стране. Возила сам путем крај воде. На једном месту је требало да пређем преко моста, а како је на њему било блата, у делићу секунде сам изгубила контролу над воланом. Завртео се ауто у круг, склизнуо у травњак, преврћући се наопачке. Улетео је у воду и потонуо. Кад сам успела да схватим шта се десило, била сам на дну канала. У колима је био потпуни мрак.

Фото: Н. Скендерија

Срећом, била сам везана, али сам се ипак испревртала. Сетила сам се отвореног прозора и покушала да га напипам. Више није био с те стране. Пошто је ауто био прилепљен кровом уз дно, и прозор је био сасвим уз дно воде, у самом муљу и блату. Помислила сам да бих могла да отворим врата, али због великог блата то није било изводљиво.

Најпре сам, због тога, одвезала сигурносни каиш и почела да пипам у круг не би ли пронашла прозор. Кроз њега је муњевито улазила вода. Све се дешавало у секундама. Пошто је у ауту било још ваздуха, скупила сам преосталу снагу, удахнула дубоко и кренула главом кроз отвор.

Крупније сам конструкције, односно, димензија, али она теорија да су човекове моћи неисцрпне и чудесне, показала се истинитом у срећним тренуцима кад сам успела да се провучем кроз тај мали отвор. Тако сам изронила на површину. Мокра и са слепљеном хаљином кренула сам према кући око триста метара. Кад ме је мајка угледала, само што се није онесвестила. Касније сам се "средила" и позвала полицију на увиђај.

Међутим, оно што ме је даље мучило, и представљало ми проблем, била је моја гардероба која је остала у коферу на дну канала. Нарочито ми је било жао новог прелепог свиленог комплета и једне јакне "леви-штраус".

Фото: Репринт Сабор

Сетила сам се ловачког прибора мог покојног оца и пронашла нешто као харпун који је могао да ми послужи уместо удице. Следећа три дана сам преседела крај обале на месту несреће и пецала тим предметом драге ствари. И упецала сам, и комплет, и јакну, али у таквом стању да су једва могли да се назру и личе на оно што су били. Касније сам их ипак довела некако у ред и облачила.

Невероватно је било и то што сам у тим грчевитим тренуцима борбе за опстанак толико била присебна, да сам, док је у ауто улазила вода, а ја тражила пролаз, успела чак  да запамтим стравично јак мирис муља који је био нападнији уколико се из секунде у секунду мешао с мирисом бензина из оштећеног мотора. Касније, једини траг трауме коју сам понела из тог за мене можда и најпресуднијег тренутка у животу је памћење тог мириса. И данас, кад замирише бензин, једино се тад стресем од неке непријатне језе.

Способност да се снађем у непредвидивим ситуацијама, тумачим својом вишегодишњом вежбом на сцени за тако нешто. Глумац сваке секунде мора да буде спреман да се вешто снађе ако дође до непланираног и реши проблем као да се, у најмању руку, ништа није десило.

Ми глумци често сањамо, кад смо уморни, да смо заборавили текст улоге коју глумимо и да нам се престава "распада". Кад нам се у стварности то деси, то и није тако страшно, јер увек неки реални излаз постоји. У сну је много горе.

Сећам се времена кад сам наступила као аматер на фестивалу у Пули. Биле су у то време модерне широке панталоне и сандале које се дугачким каишевима везују око ноге. Такве сандале сам имала на ногама те вечери. И кад је почела представа, једна ми се одвезала и дугачки каишеви су стали да се за мном по поду вуку као змије. Претила је опасност да на један станем другом ногом и спотакнем се.

Фото: Архива ТВ Новости

Још, на сцени, неискусна и у треми сва сам била сконцентрисана само на те каишеве. Ништа озбиљније се ипак није десило иако ја нисам успела да једноставно чучнем и завежем их. За дивно чудо, све се завршило добро. И поред моје избезумљености и стегнутости те вечери, ја сам за ту улогу била награђена.

Једна од најтежих ствари за глумце је тренутак кад се из било каквих разлога представа прекине. Не дао бог никоме! Мени се тако нешто десило два пута.

Играла сам у представи "Мушке ствари" која се давала у "Атељеу 212". У једном тренутку, док сам била у сценском декору, на спрату, и нисам имала везе са двоје колега доле, а то су били Гоца Марић и Петар Божовић, Божовић је из мени непознатих разлога, само изјавио да прекида представу. Тај тренутак је један стравичан осећај. Одједном, ниси ни глумац, ни лико који глумиш, нико. А гледалац пред тобом, као преварен, пошто су му и против његове воље разбили илузију коју ствара позориште. Та духовна катастрофа не да се описати.

Најтеже ми је било кад је убрзо после тога Браниславу Јеринићу нагло позлило те сам морала лично да саопштим да све прекидамо. Осетила сам терет и бол до суза. Као да гледаш како се руши грађевина коју још ниси до краја сазидао.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "Сабору" 1991. године.*

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Слике из приватног албума - Горица Поповић

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".