Period monarhizma u modernoj srpskoj istoriji obeležile su dve dinastije, Obrenovići i Karađorđevići. Iako međusobno suprotstavljeni, pojedini članovi obe vladarske porodice imali su takve životne epizode i sudbine da se između njih može napraviti slikovita paralelizacija. Ipak, jedan sporedni lik Karađorđevićevskog doma, buntovni princ i nesuđeni vladar Srbije, nesvakidašnjim životom potpuno je odudarao od utablirane slike članova vladarskih domova. Reč je o javnosti relativno nepoznatom Božidaru Karađorđeviću, čiji je život zaslužio da jednog dana stane na filmsko platno. Dok do toga ne dođe, neće biti na odmet napisati po koju priču o njemu.
Devetnaesti vek obeležile su nacionalne revolucije evropskih naroda. Stara multietnička carstva urušavala su se i ustupala mesto mladim nacionalnim državama. Jedna od prvih bila je Kneževina Srbija. Za razliku od drugih balkanskih naroda, Srpska revolucija bila je samonikli pokret, koji nije bio potaknut i usmeren od strane drugih (velikih) sila. Dok su drugim balkanskim narodima i državama (izuzev Kneževine Crne Gore) velike sile sporazumno određivale strane vladare, srpskom narodu koji se sam izborio za samostalnost, vladari su dolazili iz redova ustaničke elite.
Tako se postepeno razvila borba dve dinastije oko prestola. U toku osamdeset šest godina međusobne borbe i nadmetanja za presto, obe dinastije razgranale su se kako u Srbiji tako i po emigraciji. Jedan od tih zaboravljenih "emigranata" bio je upravo princ Božidar Karađorđević.
Knez Božidar Karađorđević pripadao je sporednoj grani dinastije Karađorđevića. Kad je 1808. godine Srbija dobila prvo ustavno uređenje, Karađorđe Petrović postao je nasledni vožd. NJegov najstariji živi sin Aleksa postao je tada prestolonaslednik. Ustanak je 1813. godine propao, a Karađorđe je poginuo 1817. godine.
Rat srpskih "dveju ruža"
Aleksa Karađorđević imao je samo dvanaest godina kada je ustanička država njegovog oca doživela krah. Karađorđe je prebegao u Austriju, i na kraju se privremeno skrasio sa porodicom u gradiću Hotinu u Besarabiji (današnja Moldavija). Aleksa je imao svegašesnaest kad mu je ubijen otac.
Pročitajte još
U dokumentu pod naslovom Objavlenije („Objava”) Aleksa je ucenio glave kneza Miloša Obrenovića i njegovog brata gospodara Jevrema. Prvom pretendujućem srpskom vladaru nije pošlo za rukom da ispuni obećanje i ubice Obrenovića nagradi stotinama hiljada dukata i najvišim položajima u državi. Nije uspeo da dođe na kneževski presto, ni da se vrati u rodnu zemlju.
Neočekivana smrt Alekse Karađorđevića u emigracijii, lišila je i njegove potomke mogućnosti da se ikada nađu na srpskom prestolu. Umro je 1830. godine u dvadeset devetoj godini života. Zbog toga je 1842. godine, prilikom dinastičke smene koju je u Srbiji izvojevala ustavobraniteljska opozicija, na presto došao Aleksin mlađi brat Aleksandar.
Aleksa se oženio u Kišinjevu. NJegova supruga Marija Trokin, kćerka ruskog carskog dvorskog maršala, ostavila je u nasleđe njihovom sinu Đorđu u posed samo jedno selo. Zahvaljujući vezama sa ruskim dvorom, Đorđe je uživao privilegiju da se školuje po vojnim školama u Rusiji. U Srbiju je prvi put kročio 1856. godine, izazvavši veliku pažnju domaće javnosti ali i zabrinutost diplomatskih predstavnika Velike Britanije i Francuske u Beogradu.
Kao ruski oficir u Srbiji, bio je predstavnik starije grane Karađorđevića, u vreme kada dinastija još uvek nije imala međunarodno priznato i regulisano nasledno pravo.Đorđe se se ubrzo oženio Sarom, kćerkom najbogatijeg čoveka u Srbiji, majora Miše Anastasijevića. Sa druge strane, njegov stric vladajući knez Aleksandar, bio je bio je zet najuticajnije političke porodice našeg naroda iz vremena ustanaka – Nenadovića.
Starija grana porodice Đorđevim venčanjem orodila se s dunavskim Rotšildom. Đorđe i Sarka imali su dva sina – Aleksu i Božidara. Tek pred kraj ustavobraniteljske dominacije u Srbiji, u toku trajanja Svetoandrejske skupštine 1858. godine, Miša Anastasijević poveo je političku agitaciju za dovođenje zeta Đorđa na presto. Međutim, mešanje velikih sila i brzi splet političkih događaja nije mu dopustio da realizuje svoje planove. Na srpski presto vratio se knez Miloš, a kao jedini spomenik kandidature princa Đorđa za presto, ostalo je samo znamenito "Kapetan Mišino zdanje". Prvobitna namera Miše Anastasijevića bila je da od pomenutog zdanja načini dvor za zeta Đorđa i ćerku Saru. Na kraju, svi napori pokazali su se uzaludnim. Pretendent nije bio zainteresovan. Obrenovićevci su na skupštini i u okupljenom mnoštvu bili nadmoćni.
Foto: A.Stanković
Najveći srpski umetnik među prinčevima
Pošto su 1858. godine Karađorđevići prognani iz Srbije, Aleksa i Božidar našli su se kao i predhodna generacija u emigraciji.
Božidar Karađorđević rođen je početkom 1862. godine, verovatno u Parizu. Bila je to slavna godina za Srbiju, za čijeg je trajanja počelo oslobađanje njenih gradova od ostataka turske vlasti.
Božidaru Karađorđeviću sudbina je nažalost odredila kratak životni vek. Međutim i pored toga u mnogim segmentima njegov život su ispunile raznovrsne i maksimalne mogućnosti. U toku četrdeset šest godina života Božidar se izgradio kao svestrani umetnik - vajar i slikar. Književni doprinos ostvario je kroz zbirku pripovetki "Mnogostruki život" koje su objavljene tek 13 godine nakon njegove smrti. Samo neke od njih prevedene su na srpski jezik.
Kao poliglota prevodio je književna dela sa četiri jezika – Tolstoja, Jokaja Mora (San i život), Ernesta Volcogena (Treće koleno)... Proputovaće Balkan – Crnu Goru, Albaniju, Dalmaciju, Bosnu, posetiće Svetu goru – dospeće do severne Afrike, Skandinavije, Indije...Pored pisanja knjiga, objavljivao je i putopise. bio je neumorni književnik koliko i svetski putnik. Svoje uspomene sa putovanja u Indiju pretočio je u "Zabeleške iz Indije", koje je doživelo prevod na engleski jezik (prevedena kao „Začarana Indija”). U ovom putopisu istakao je i kritikovao nepravedne postupke britanske kolonijalne vlasti prema domicilnom stanovništvu u Indiji. A evo kakvim je bogatim izrazom i raskošnim stilom voždov praunuk opisao odlazak iz Indije:
„Ružičasta svetlost prožela je čitavu scenu vatrenim sjajem, i iznenada, bez sumraka, tama je oduzela odraz stvarima, utopivši ih u purpurnu prašinu; i tamo, gde je nestala Indija, iz okeana se izvila bela magla u kojoj su se ogledale zvezde.”
U starijim godinama, svestrani knez, obreo se i kao autor članaka za "Enciklopediju Britanika". Sudbina i skroman imetak podstakli su ga da počne da radi kao zlatar i graver. Savremeni novinski listovi pisali su o neumornom princu radniku, a prijatelji se prisećali osobe koja je uveče presvlačila radnički mantil i oblačila frak.
Božidar Karađorđević bio je i prijatelj velikih ljudi svoga vremena: Lamartina, Viktora Igoa, prijatelj slikarke Marije Baskirčeve, prisan prijatelj Pijera Lotija. Vredni knez umetnik bio je doktor prava, ali je živeo životom umetnika, koji je danju radio kao radnik juvelir, u slobodno vreme stvarao umetnička dela, a uveče, u fraku, posećivao parisku operu. Elita francuske prestonice dala mu je epitet "ljupkog princa".
Božidar Karađorđević jedini od svih Karađorđevića posetiće Srbiju tokom devedesetih godina 19. veka. Doputovao je do Topole, gde je video crkvu na čijem zidu je bio natpis koji je spominjao njegovog dedu kao naslednika srpskog trona. Za takav put trebalo je hrabrosti, makar koliko i za posetu Indiji. U to vreme još je na snazi bio ustav čijim su članom Karađorđevići proglašeni za "proklete".
Sledeći put knez Božidar posetiće Srbiju zajedno s bratom, posle Majskog prevrata iz 1903. godine i povratka Karađorđevića na presto. Krunisanje strica Petra Karađorđevića Božidar je pratio kao dopisnik pariskog „Figara”. Za razliku od brata Alekse, Božidar nikad nije isticao polaganje prava na srpski presto. Aleksa je to učinio samo jednom, dajući intervju za pariske novine tokom devedesetih godina 19. veka. Ipak, ambiciozna majka Sarka pokušavala je da sinove preporuči za srpski presto. Zato ih je još kao dečake predstavila i osmanskom sultanu i ruskom caru. Iako nisu imali uspeha, Aleksa je kao oficir, dobrovoljac, učestvovao u sva tri rata koji su između 1912. i 1918. godine vođeni za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Sa srpskom vojskom se borio na Kumanovu i prešao Albaniju. Umro je u inostranstvu 1920. godine.
Nacionalni radnik i najbolji promoter Srpstva
Sudbina nije dopustila Božidaru Karađorđeviću da doživi velike oslobodilačke ratove srpske vojske, ali i svu tragičnu epopeju u toku Prvog svetskog rata. Umro je početkom 1908. godine, u vreme važne prekretnice na Balkanu, kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu
Iza princa Božidara je ostalo bogato književno delo i bogata umetnička zaostavština. Učesnik prve jugoslovenske izložbe održane u Beogradu 1904. godine mnoga dela ostavio je u Srbiji. U muzejima se čuvaju njegovi prelepi pejzaži i kompozicije naslikane na koži. NJegovim broševima mnogo decenija dičile su se sve starije beogradske dame. Aleksina i Božidarova majka Sarka nasledila je sinove. Posle izgradnje Univerzitetske biblioteke u Beogradu starica je poklonila stotinak njegovih preostalih knjiga ovoj novoj prosvetnoj ustanovi.
Božidar Karađorđević ostavio je iza sebe važan i dostojan trag. Neupadljiv, kao i mnogi među onima kojima sudbina nametne da svojim sugrađanima nakon dugog življenja u izgnanstvu počnu da se čine kao stranci. Ovaj kavaljer Legije časti i vitez Karađorđeve zvezde, bio je uz Čedomilja Mijatovića i Jovana Marinovića najbolji živi izaslanik Srpstva u Evropi i spomenik onovremenog jedinstva Srbije i Starog kontinenta. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu.
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
