U Novom Sadu, mlada i talentovana pesnikinja Barbara Novaković rekla je nekoliko reči o svojoj drugoj zbirci poezije "Bezgrešno začeta". Sa Barbarom o poeziji i stvaralaštvu je vodila razgovor Suzana Rudić.
- U tvojoj poeziji često se pominje motiv žene i motiv ljubavi. Međutim, tvoja žena u poeziji nije gorda, ona je ta koja daje i prašta, voli onako kako je sam Gospod predvideo da se voli i da se prašta. Ta ljubav je božanska, začeta kao sam Gospod bezgrešno začeta i kao njegova majka Marija. Da li su u današnje vreme žene spremne da vole božanskom ljubavlju i spremne na to da im se ljubav ne uzvrati?
LJubav je večna, bilo kao motiv u književnosti, u poeziji, bilo kao pokretač života i svega postojećeg. Miljković zaključuje kako je bar pola svetske poezije napisano zato što neko nekome nije na neki drugi način izjavio ljubav, dakle govorimo o ljubavi između muškarca i žene. Ako govorimo o ljubavi, tu gordosti mesta nema, baš kao što kaže jedan moj stih "U ljubavnoj pesmi sujeti mesta nema". U prirodi žene, njenoj iskonskoj prirodi, onako kako je božanski zamišljena i stvorena, to se najbolje vidi. Foto: Privatna arhiva
Još se Rilke pitao da li će moderno društvo značajno odvojiti muškarca od žene. Svedoci smo kako savremeni način življenja radi baš na tom produbljivanju jaza između žene i muškarca, odvraćajući ih oboje od njihove stvarne prirode, od njihove suštine. LJubav ne može biti uzvraćena ili neuzvraćena. Ona je u nama, u muškarcu jednako kao i u ženi. Kad se čovek i žena sretnu, zaista sretnu, u životu, u realnosti, to je već ostvarena božanska promisao, ostvarena, uzvraćena ljubav. NJena klica može biti samo nedovoljno prepoznata u nama i zbog toga zanemarena. U tom slučaju do stvarnog susreta i ne dolazi, pa se govori o neuzvraćenoj ljubavi.
- Može li čovek ženi biti istinsko božansko seme, pružiti joj sve u vremenu koje je prilično brzo? Može li žena čoveku biti njegova plodna zemlja na kojoj može da svojim rukama sagradi sve? Mogu li dati darove duhovnog jedno drugom i sprečiti jalovost?
Pročitajte još
"Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga koji poseduje ni one koja je posedovana, već se oboje jedno drugom predaju.", govorio je Borhes. Žena je topla i podatna kao zemlja, u njoj raste seme, u njoj raste život, u njoj raste ljubav. U ovom ludom vremenu, napraviti predah, naći mir, usporiti, uskladiti ritam srca sa srcem svoje osobe prava je privilegija. Ako to uspemo, ako smo u skladu sa sobom i sa drugim pored sebe, sve je moguće. Samo u miru i polako može se predati drugoj osobi, prepustiti se i graditi zajedno. Tada stižu i plodovi, tada "semenom iz zemlje niče cvet".
Pada mi na pamet mudrost Čiroki Indijanaca koja glasi: "Najveći zadatak žene je da povede muškarca putem njegove duše i tako ga približi Izvoru" (misli se na Boga).
Najveći zadatak muškarca je da zaštiti ženu, kako bi zemljom koračala nepovređena.
- Hleb je simbol tela Hristovog, ti sa voljenom osobom umačeš hleb u čašu žuči. To je mnogo jako poređenje koje nas navodi da nešto bezgrešno moramo ponekad i žrtvovati da bi se istrajalo i da bi se postiglo ono večno?
Da, to je stih "zbog čega si plakao/hleb u žuč umakao." Ovde se prvenstveno misli na poteškoće, nedaće, na probleme sa kojima se neminovno svaki čovjek u životu susreće. Od nekih problema nas ljubav ne može spasti, zaštititi nas da ne iskusimo gorčinu života, ali nam može olakšati problem u kojem smo se našli. Može nam blagošću, milošću, toplinom pomoći da lakše prevaziđemo muku koja nas tišti, koja nas muči. Slast ljubavi može biti savršeni melem, lek, ona je zapravo jedini pravi pandan ponekoj gorkoj nedaći koja nas snađe.
- Kroz poeziju okajavaš Evin greh i da ne kriviš Adama, već da možeš ti bi ga spasila tako što bi mu istrgnula jabučicu? Čak i kad si ranjena poput zveri, ti znaš da si deo drugih zveri, onih kojih su pogrešili i znaš da ti ne mogu nauditi. Da li se to opet vezuje sa večnim padom?
"Adamovu jabučicu/iz grla bih ti zubima čupala", glasi taj stih. Sad bih ja ostavila čitaocima da prosude da li sam samo bijesna ili spasavam, a što se drugog dijela pitanja tiče, on se odnosi na stihove koji kažu: "sve mislim da će tako ranjenu/i krvavu/zveri da me nanjuše/da me rastrgnu/a onda se setim/da sam sama zvijer i da je to moja krv/koju njušim/na tek ispeglanoj posteljini/i da ću sama sebe jednom da rastrgnem". Foto: Privatna arhiva
Čovek je ranjiv i posesivan, u ljubavi naročito to zna da bude itekako vidljivo. Ipak smo mi ovde na zemlji, materija, telo, hoće svoje i ako stvari počnu da izmiču kontroli, osjećamo se povređeno, ranjeno, kao ranjena zver koja bi rastrgla kad nanjuši krv. Drugoga, ali najpre sebe samu.
- Koji je to deo čoveka ili momenat u životu gde se mogu spojiti dobro i zlo, šta predstavlja momenat praštanja?
LJubav. LJubav je taj trenutak spajanja. Prožimanja dviju osoba punih vrlina i mana, svijetlih i tamnih strana svojih ličnosti. Najviši čin i dokaz same ljubavi je praštanje, ta moć koju dobijemo tek kad istinski zavolimo, moć da oprostimo. Otuda i stih na kraju jedne pesme: "ja te sveg volim/ja ti sve praštam".
- Koliko je potrebno da u današnjem vremenu ljubav bude sačuvana? Da li kada prestanu ljubavi žive kao odraz na nebu? Koliko dobro čovek čoveka poznaje ne odnosi se samo na muško-ženski odnos, već i na to šta nas je udaljilo. Koliko je teško danas biti odan, ne ljubiti u praznoj postelji i držati se ljudskih principa?
Da bi ljubav istrajala, potrebno je dati joj vreme, što znači da se od nas zahteva strpljenje. LJubavi žive – ne nužno kad prestanu – na nebu. Taj stih: "da ljubav prolazi/ne bi sad nebom/lutali naši odrazi" zapravo znači da ako je ljubav prava, ona ne može da prođe. Takve su zapisane, takvima je suđeno. Zapisane su i na nebu i kad-tad sretnu se i na zemlji.
LJudi mogu da se ne poznaju dovoljno, da se vremenom i udalje, ali to nas onda vraća na početak priče i prvo pitanje: klica ljubavi jednostavno nije prepoznata u ljudima. To, istina, može potrajati jedno izvesno vreme, ali to od samog početka nije ni bilo to, ako ste se udaljili, ako ste u hladnoj postelji. I to nije tek pitanje strasti, pitanje je privrženosti uopšte. Svaki čovek zna ko mu greje srce, uprkos svim okolnostima, uprkos svemu.
- Svet si opisala kao razmaženo dete koje ne mari za vrednosti. Ako nije tako stvoren, ko ga je učinio takvim?
Ovo pitanje može da se postavi, ne samo meni, nego i svima nama ovde večeras i svim ljudima uopšte. Još je bolje ako čovek sam sebe upita: da li sam ja možda taj, koji je ne nužno sam sve učinio, ali čime sam doprinio da svet danas bude takav.
Ipak, sve je dobro dok "postoji jedan kutak mira/ negde/ daleko od vriske i vreve,/ daleko od besa i buke, /gde mogu da se sklone/ neko dvoje/ što usred sve grozote/ još čuju svilene note. Mesto na kome će/ niti pletiva sveta/koji se raspara/ preplesti dve sudbine, /a žila kucavica upravo izdišućeg/ postati pupčana vrpca sveta/ koji tek se rađa."
BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
