Ta mi se slika i taj jecaj urezali u sećanje. Baka je za mene i mog brata bila dobra vila našeg detinjstva. Mi, njeni unuci iz Benkovca, mezimci, a naša sestra, princeza.
Oton kod Knina, 5. avgusta 1999. godine. U zbeg je krenula petočlana porodica Mišljen.
Odavde je putem bola i podviga krenuo ovaj dečak, očiju boje tirkiza. Prkosan, upisan u kameru "Novosti" u vreme strašnog izgona srpskog naroda Krajine. Koliko puta se našao na stranicama novina, svih ovih godina života, nezatrtog našeg naroda.
Taj dečak iz kolone užasa je Petar Mišljen, danas, doktor tehničkih nauka u jednom srpskom prestižnom institutu. Naučnik koji se bavi istraživanjima važnim za odbranu i bezbednost naše zemlje.
Foto:Arhiva Novosti
On akademskoj tituli pretpostavlja da je suprug Danke iz Raške. Otac srednjoškolaca, blizanaca, Stefana i Nemanje koje je od žiga sopstvenog detinjstva čuvao i sačuvao sve ove godine. Pitamo se, kakva je to snaga potrebna da ogroman teret ovaj čovek nosi u sebi.
Pročitajte još
- Oni još ne znaju moju priču o putu u koloni, sada je prvi put pričam za "Novosti" - kaže nam Petar. - Nisam želeo da ih opterećujem. Možda je ovo taj trenutak. A, ako nije, preuzimam na sebe sav rizik. Sva naša deca, bez obzira na veru i naciju, imaju neprikosnoveno pravo da do zrelijeg doba uživaju u detinjstvu. Na kraju, ipak, nametne se vreme da saznaju istinu.
Beograd, ovih dana. Predgrađe. Prvi sneg i nije tako uporan. A, Petrova deca odavno su i prerasla saonice. Onaj, nekada dečak iz kolone, dok čeka poziv za službeni put u neka daleka prostranstva, prima nas u svoj skromni dom. Odavno je "Novostima" obećao ovu, neispričanu priču. Ali su nam se putevi razmimoilazili. Spojio nas je film "Oluja", a tu priču o golgoti i egzodusu naroda Krajine, u serijalu "Krajputaši", se "Novosti" (novine i radio) objavljivale od avgusta do novembra devedesetpete. Prateći zbegove od Oštrelja do Banjaluke, sve do krajnjih utočišta u Srbiji, u toj koloni nastala je i fotografija Petra Mišljena. Prkosno se, kao da nije u zbegu, izvio pred kameru našeg foto-reportera.
Foto: D.Milovanović
- Jesi li gledao film - pitamo Petra...
- Nisam, strahujem od tih slika.
- Sve to, kroz šta sam prošao kao dete, prati me i danas...
Potekle su suze Petru Mišljenu.
- Voleo bih, samo, da mi ove suze sinovi ne vide.
Sneg odustaje. A ni vetra niotkud da obriše suze.
Nikako da se rastanemo. Put kojim je onaj dečak prošao, čini nam se da je vekovima dug.
Reporteri "Novosti" sa Petrom su ponovo živeli put egzodusa srpskog naroda Krajine.
- Čuo sam, kada su tata Jovo i mama Smilja šaputali: proći će ovo za dan, dva, vratićemo se - seća se.
- A onda smo odmicali sve dalje... Mislim da sam upamtio svako mesto kroz koje smo prošli. Svaki jauk. Lica i suze ljudi u Loznici i Šapcu. Te tople, drhtave ruke koje su nam pružale pomoć. Dobrota tih ljudi i danas me greje. Primali smo te darove, ali ja nikada nisam smeo da kažem da sam gladan. Niti da pogledam u ono što su ti ljudi iznosili pred nas. Da me oči ne odaju. Tako smo u kući vaspitavani.
Poslednja adresa i konačno utočište, Beograd. Dom Jovinog brata LJubomira. Petar je u septembru upisao srednju školu. Svaki razred, sve petice. A onda... Onda je završio Fakultet inženjerskih nauka. Potom i doktorirao mašinsko inženjerstvo.
Foto: D.Milovanović
- Sve vreme sam mislio da je moj trud i moje školovanje za dobro moga naroda koji bi želeo da se vrati na svoja pradedovska ognjišta - kaže nam. - I, shvatio sam da je to bio, samo, moj mladalački zanos, propušteno odrastanje. Dok su moji vršnjaci uživali u svojoj mladosti, ja sam živio u svetu iluzija da ću se vratiti u svoju Dalmaciju. Sada sam svestan da je moja Dalmacija, zapravo, moja Srbija. Posvetio sam se, najpre, porodici pa nauci. I samo porodici ništa ne bih pretpostavio. Porodica je moj doktorat nad doktoratima.
Pred nama se smenjuju slike iz kolone. Pred nama onaj maleni Petar. Pa, pred nama ovaj zreli čovek koga je izbrusila patnja i osvestila realnost.
- I, šta ćeš sad kada se Danka, Stefan i Nemanja suoče sa ovom tvojom pričom - pitamo Petra.
Suze koje izdaju iskrenog čoveka, opet su krenule. Petar Mišljen je odgovorio:
- Biće potresno.
TUGA ŠAHOVSKE TABLE
PITATE me za čim žalim i šta bih poželeo da ostavim svojoj deci, kao uspomenu iz otetog zavičaja? Ostavio bih im šahovsku tablu koju mi je tata kupio za deseti rođendan. Igrali smo, često, mnogo sam od njega naučio. I, sve sam se nadao da će on i majka, kad su krenuli iz Benkovca po nas kod bake u Oton da me obraduju: poneli smo i tvoj šah. Ostala je i sad za njom tugujem.
DA DECA BUDU SREĆNA
SINOVE učim da u mržnji nema napretka. Da im opterećenje prošlošću ne bude smernica u budućnosti, kao što je bilo meni u osetljivom periodu odrastanja. Težim da prepoznaju oblast koja će ih interesovati i u kojoj će pronaći sebe i sreću. Nikada ih ne bi podstakao na bilo šta što bi u njima probudilo negativna osećanja prema bilo kome.
LJUDI I NELJUDI, SVUDA
DOBRO se sećam da nam je na putu od Knina nestalo goriva u "jugiću". Stali smo i čekali šta će biti s nama. Video sam da su se roditelji uplašili. Kao u čudu, zaustavila se cisterna sa gorivom. Vozač je video nas, troje dece. Napunio nam je rezervoar. Taj čovek je bio Hrvat. LJudi i neljudi svuda ima. Svako od njih pokaže lice kad su vremena najteža.
MALA MATURA I NIKAD VIŠE
U BENKOVCU smo, u junu devedesetpete, obeležili malu maturu. Radovali se, pevali... Sve najlepše što su roditelji mogli da nam priušte, obukli smo i niko rat nije spominjao. To je bilo poslednje okupljanje benkovačkih osnovaca. Poslednji put na okupu i nikad više.
Povremeno razmenimo poruke preko društvenih mreža, jer su svi moji vršnjaci po celom svetu rasuti.
BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
