СЛИКА КОЈА ЈЕ ОБИШЛА СВЕТ Дете из "Олује" данас доктор наука

Та ми се слика и тај јецај урезали у сећање. Бака је за мене и мог брата била добра вила нашег детињства. Ми, њени унуци из Бенковца, мезимци, а наша сестра, принцеза.

Отон код Книна, 5. августа 1999. године. У збег је кренула петочлана породица Мишљен.

Одавде је путем бола и подвига кренуо овај дечак, очију боје тиркиза. Пркосан, уписан у камеру "Новости" у време страшног изгона српског народа Крајине. Колико пута се нашао на страницама новина, свих ових година живота, незатртог нашег народа.

Тај дечак из колоне ужаса је Петар Мишљен, данас, доктор техничких наука у једном српском престижном институту. Научник који се бави истраживањима важним за одбрану и безбедност наше земље.

Фото:Архива Новости

Он академској титули претпоставља да је супруг Данке из Рашке. Отац средњошколаца, близанаца, Стефана и Немање које је од жига сопственог детињства чувао и сачувао све ове године. Питамо се, каква је то снага потребна да огроман терет овај човек носи у себи.

- Они још не знају моју причу о путу у колони, сада је први пут причам за "Новости" - каже нам Петар. - Нисам желео да их оптерећујем. Можда је ово тај тренутак. А, ако није, преузимам на себе сав ризик. Сва наша деца, без обзира на веру и нацију, имају неприкосновено право да до зрелијег доба уживају у детињству. На крају, ипак, наметне се време да сазнају истину.

Београд, ових дана. Предграђе. Први снег и није тако упоран. А, Петрова деца одавно су и прерасла саонице. Онај, некада дечак из колоне, док чека позив за службени пут у нека далека пространства, прима нас у свој скромни дом. Одавно је "Новостима" обећао ову, неиспричану причу. Али су нам се путеви размимоилазили. Спојио нас је филм "Олуја", а ту причу о голготи и егзодусу народа Крајине, у серијалу "Крајпуташи", се "Новости" (новине и радио) објављивале од августа до новембра деведесетпете. Пратећи збегове од Оштреља до Бањалуке, све до крајњих уточишта у Србији, у тој колони настала је и фотографија Петра Мишљена. Пркосно се, као да није у збегу, извио пред камеру нашег фото-репортера.

Фото: Д.Миловановић

- Јеси ли гледао филм - питамо Петра...

- Нисам, страхујем од тих слика.

- Све то, кроз шта сам прошао као дете, прати ме и данас...

Потекле су сузе Петру Мишљену.

- Волео бих, само, да ми ове сузе синови не виде.

Снег одустаје. А ни ветра ниоткуд да обрише сузе.

Никако да се растанемо. Пут којим је онај дечак прошао, чини нам се да је вековима дуг.

Репортери "Новости" са Петром су поново живели пут егзодуса српског народа Крајине.

- Чуо сам, када су тата Јово и мама Смиља шапутали: проћи ће ово за дан, два, вратићемо се - сећа се.

- А онда смо одмицали све даље... Мислим да сам упамтио свако место кроз које смо прошли. Сваки јаук. Лица и сузе људи у Лозници и Шапцу. Те топле, дрхтаве руке које су нам пружале помоћ. Доброта тих људи и данас ме греје. Примали смо те дарове, али ја никада нисам смео да кажем да сам гладан. Нити да погледам у оно што су ти људи износили пред нас. Да ме очи не одају. Тако смо у кући васпитавани.

Последња адреса и коначно уточиште, Београд. Дом Јовиног брата Љубомира. Петар је у септембру уписао средњу школу. Сваки разред, све петице. А онда... Онда је завршио Факултет инжењерских наука. Потом и докторирао машинско инжењерство.

Фото: Д.Миловановић

- Све време сам мислио да је мој труд и моје школовање за добро мога народа који би желео да се врати на своја прадедовска огњишта - каже нам. - И, схватио сам да је то био, само, мој младалачки занос, пропуштено одрастање. Док су моји вршњаци уживали у својој младости, ја сам живио у свету илузија да ћу се вратити у своју Далмацију. Сада сам свестан да је моја Далмација, заправо, моја Србија. Посветио сам се, најпре, породици па науци. И само породици ништа не бих претпоставио. Породица је мој докторат над докторатима.

Пред нама се смењују слике из колоне. Пред нама онај малени Петар. Па, пред нама овај зрели човек кога је избрусила патња и освестила реалност.

- И, шта ћеш сад када се Данка, Стефан и Немања суоче са овом твојом причом - питамо Петра.

Сузе које издају искреног човека, опет су кренуле. Петар Мишљен је одговорио:

- Биће потресно.

ТУГА ШАХОВСКЕ ТАБЛЕ

ПИТАТЕ ме за чим жалим и шта бих пожелео да оставим својој деци, као успомену из отетог завичаја? Оставио бих им шаховску таблу коју ми је тата купио за десети рођендан. Играли смо, често, много сам од њега научио. И, све сам се надао да ће он и мајка, кад су кренули из Бенковца по нас код баке у Отон да ме обрадују: понели смо и твој шах. Остала је и сад за њом тугујем.

ДА ДЕЦА БУДУ СРЕЋНА

СИНОВЕ учим да у мржњи нема напретка. Да им оптерећење прошлошћу не буде смерница у будућности, као што је било мени у осетљивом периоду одрастања. Тежим да препознају област која ће их интересовати и у којој ће пронаћи себе и срећу. Никада их не би подстакао на било шта што би у њима пробудило негативна осећања према било коме.

ЉУДИ И НЕЉУДИ, СВУДА

ДОБРО се сећам да нам је на путу од Книна нестало горива у "југићу". Стали смо и чекали шта ће бити с нама. Видео сам да су се родитељи уплашили. Као у чуду, зауставила се цистерна са горивом. Возач је видео нас, троје деце. Напунио нам је резервоар. Тај човек је био Хрват. Људи и нељуди свуда има. Свако од њих покаже лице кад су времена најтежа.

МАЛА МАТУРА И НИКАД ВИШЕ

У БЕНКОВЦУ смо, у јуну деведесетпете, обележили малу матуру. Радовали се, певали... Све најлепше што су родитељи могли да нам приуште, обукли смо и нико рат није спомињао. То је било последње окупљање бенковачких основаца. Последњи пут на окупу и никад више.

Повремено разменимо поруке преко друштвених мрежа, јер су сви моји вршњаци по целом свету расути.

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".