Tog 14. februara 1883. godine, u Kneževini Srbiji začulo se prvo "halo", i to u Beogradu. Veza je uspostavljena sa prvog sprata Geodetskog odeljenja Ministarstva vojnog, u zgradi koja se tada popularno nazivala "Tri lista duvana" i zgrade Inženjerske kasarne na Paliluli. Čast da prvi jedan drugog čuju "preko žice" imali su Tihomir Teša Nikolić, ministar vojni, i inženjerski kapetan Kosta Radosavljević.
Telefonska linija je uspostavljena između sagovornika koji su međusobno bili udaljeni samo 300 metara, a korišćen je, naravno, čuveni telefon sa induktorom. U odnosu na današnje vreme kada su svetom ovladali tzv. pametni telefoni, pre jednog veka i još četrdeset godina, telefonirati nije bilo nimalo lako. Naime, prvo je morao da se okrene induktor, a lokalna baterija je napajala mikrofon. Kada bi se okrenuo induktor, slao bi se signal centrali. Telefonista čuje signal, zvoni i s obzirom na to da ima broj, pada klapna na centrali kada se zove. Tada kažete sa kim želite da uspostavite vezu, telefonista uzima kabl, spaja ručno i okreće induktor. Pozvanom korisniku zvoni telefon i uspostavlja se veza.
Foto: Arhiva Novosti
Inače, prvi telefon u Srbiju je doneo Panta Mihajlović, rodom iz Bogatića.
Kralj Milan je posle ovog prvog telefonskog razgovora, odlučio da se u državni budžet za narednu, 1884. godinu, uvrsti i postavljanje telefonskih stanica u Beogradu, za potrebe dvora i vojske.
Prva telefonska centrala u Beogradu, sa 50 brojeva montirana je tek 1898. u Kolarčevoj kući, na njenom prvom spratu, a godinu kasnije počeo je i javni telefonski saobraćaj u prestonici u kojem je bilo - 28 pretplatnika.
Pročitajte još
BONUS VIDEO:
