Тог 14. фебруара 1883. године, у Кнежевини Србији зачуло се прво "хало", и то у Београду. Веза је успостављена са првог спрата Геодетског одељења Министарства војног, у згради која се тада популарно називала "Три листа дувана" и зграде Инжењерске касарне на Палилули. Част да први један другог чују "преко жице" имали су Тихомир Теша Николић, министар војни, и инжењерски капетан Коста Радосављевић.
Телефонска линија је успостављена између саговорника који су међусобно били удаљени само 300 метара, а коришћен је, наравно, чувени телефон са индуктором. У односу на данашње време када су светом овладали тзв. паметни телефони, пре једног века и још четрдесет година, телефонирати није било нимало лако. Наиме, прво је морао да се окрене индуктор, а локална батерија је напајала микрофон. Када би се окренуо индуктор, слао би се сигнал централи. Телефониста чује сигнал, звони и с обзиром на то да има број, пада клапна на централи када се зове. Тада кажете са ким желите да успоставите везу, телефониста узима кабл, спаја ручно и окреће индуктор. Позваном кориснику звони телефон и успоставља се веза.
Фото: Архива Новости
Иначе, први телефон у Србију је донео Панта Михајловић, родом из Богатића.
Краљ Милан је после овог првог телефонског разговора, одлучио да се у државни буџет за наредну, 1884. годину, уврсти и постављање телефонских станица у Београду, за потребе двора и војске.
Прва телефонска централа у Београду, са 50 бројева монтирана је тек 1898. у Коларчевој кући, на њеном првом спрату, а годину касније почео је и јавни телефонски саобраћај у престоници у којем је било - 28 претплатника.
Прочитајте још
БОНУС ВИДЕО:
