Bile su to vrlo tužne godine, a Dragana ih se prisetila na svom Instagram profilu:
‒ Znate kako je bilo? Bombardovanje... 11. 4. 1999. Nikada nisam mogla da pišem o ovom periodu mog života, jedan je od težih. Muž u vojsku, tata ostaje u Srbiji, a mi žene same odlazimo u Loveč jer je tata tamo bio fudbalski trener. Pošto sam u devetom mesecu, pozlilo mi je u avionu. Slećemo i hitan porođaj. Ostajem sama u bolnici među nepoznatim ljudima, ne znam jezik, ostavljaju me ne misleći da ću se za pola sata poroditi. Dosta ranije. I tada kreće pakao... ‒ započela je ispovest Dragana.
Jedina uteha bila joj je njena ćerka:
‒ Ona je jedino bila dobro, moja Sara. Umirem lagano od bolova i još mi saopštavaju da imam tumor na pankreasu i akutni pankreatitis. Ok... Postporođajna depresija sledi i neću više ništa. Neću ni da živim. Ali, posle dve nedelje je prihvatam i tada kreće moj rolerkoster sa Zoi.
Pročitajte još
- Kako ona kaže kada je bilo šta pitam: "Majka, ja ne znam šta ti više nije jasno"... "Pa, nisi me rodila kada treba, a ne nešto drugo." I neka... Volim što je svoja, volim što zna šta neće, obožavam što je uradila sve ono što ja nisam smela, što mi je kao mala rekla: "Hoću samo onako kako ja hoću, slagala se ti ili ne".
Danas je ponosna jer je vaspitala pravu i uspešnu ženu:
- Bilo je teško, ali sam danas ponosna majka jedne samostalne, hrabre, inteligentne devojke, jedne velike umetničke duše, prvenstveno ispravne i jake žene. Volim te, hrabra moja devojčice. Uvek ću biti uz tebe, sa tobom i iza tebe. Dok dišem.
BONUS VIDEO:
