Radmila Rada Manojlović iskreno je govorila o gubitku majke. Od kad ju je izgubila, praznici više nisu isti:
- U jednom periodu života izgubila sam osećaj za sve praznike i slavlja generalno. To je pre svega bilo zbog toga što sam izgubila majku, koja nas je zauvek napustila. Sve mi je bez nje nekako bilo godinama prazno. To više nikad nije bilo to. Kasnije sam godinama radila i stalno sam bila u toj nekoj mašini. Sad sve više imam potrebu da se opet vratim u taj neki period i da, dok mi je tata još uvek živ i zdrav, s njim napravim nove uspomene. Da zajedno evociramo uspomene na te trenutke kada je sve bilo lepo i bezbrižno.
Pevačica pamti i jedan običaj iz detinjstva i opisala kako je izgledao Vaskrs u njihovom domu:
- Kao i u svakoj porodici. Za nas decu je to bio najsrećniji praznik s obzirom na to da su se farbala jaja. Obožavala sam da jedem ta kuvana jaja i da se takmičim u tucanju, iako sam stalno gubila od moje rođene sestre Maje. To je imalo posebnu draž. Pamtim i običaj iz našeg kraja, a to je da smo na Vaskrs svi iz našeg sela porodično išli na groblje. Svako je posećivao grobove svojih najmilijih, pa su se tu iznosila jaja i mi smo se tu međusobno menjali i čukali jajima.
Pročitajte još
Rada je istakla da je najbitniji osećaj pripadanja tokom praznika:
- Ja dođem kući u Četereže obično na sam dan praznika jer sve ostale dane radim. Obavezno idem, ako ne za prvi, onda za drugi dan i sve se čuva za mene. Tata i maćeha nas dočekuju kao princeze i njihovo blago, što i jesmo. Najbitniji je taj osećaj zajednice, da znaš da negde pripadaš. Ove godine ćemo otići u nedelju uveče i ostaćemo tamo celu tu nedelju da nadoknadimo sve propušteno.
Kada je u pitanju post, pevačica je dala svoje iskreno mišljenje:
- Ne. Nijedan višenedeljni post nisam uspela da izdržim. Postim na Badnji dan i Veliki petak. Oprošteno mi je jer sam bila dosta bolesna, a i radim takav posao da mi je potrebna malo jača hrana. Što se tiče manastira, volim da odem. Ima kod nas u Četerežima baš divna crkva. Volim duhovni mir i sve mi više treba. Jedne noći mi je bilo jako teško, sve me je valjda stiglo. Otišla sam u Hram Svetog Save i tamo, kad sam ušla, počela sam da plačem i odmah sam osetila veliki mir i olakšanje. To mi je odmah pomoglo.
(Kurir)
BONUS VIDEO:
