Радмила Рада Манојловић искрено је говорила о губитку мајке. Од кад ју је изгубила, празници више нису исти:
- У једном периоду живота изгубила сам осећај за све празнике и славља генерално. То је пре свега било због тога што сам изгубила мајку, која нас је заувек напустила. Све ми је без ње некако било годинама празно. То више никад није било то. Касније сам годинама радила и стално сам била у тој некој машини. Сад све више имам потребу да се опет вратим у тај неки период и да, док ми је тата још увек жив и здрав, с њим направим нове успомене. Да заједно евоцирамо успомене на те тренутке када је све било лепо и безбрижно.
Певачица памти и један обичај из детињства и описала како је изгледао Васкрс у њиховом дому:
- Као и у свакој породици. За нас децу је то био најсрећнији празник с обзиром на то да су се фарбала јаја. Обожавала сам да једем та кувана јаја и да се такмичим у туцању, иако сам стално губила од моје рођене сестре Маје. То је имало посебну драж. Памтим и обичај из нашег краја, а то је да смо на Васкрс сви из нашег села породично ишли на гробље. Свако је посећивао гробове својих најмилијих, па су се ту износила јаја и ми смо се ту међусобно мењали и чукали јајима.
Прочитајте још
Рада је истакла да је најбитнији осећај припадања током празника:
- Ја дођем кући у Четереже обично на сам дан празника јер све остале дане радим. Обавезно идем, ако не за први, онда за други дан и све се чува за мене. Тата и маћеха нас дочекују као принцезе и њихово благо, што и јесмо. Најбитнији је тај осећај заједнице, да знаш да негде припадаш. Ове године ћемо отићи у недељу увече и остаћемо тамо целу ту недељу да надокнадимо све пропуштено.
Када је у питању пост, певачица је дала своје искрено мишљење:
- Не. Ниједан вишенедељни пост нисам успела да издржим. Постим на Бадњи дан и Велики петак. Опроштено ми је јер сам била доста болесна, а и радим такав посао да ми је потребна мало јача храна. Што се тиче манастира, волим да одем. Има код нас у Четережима баш дивна црква. Волим духовни мир и све ми више треба. Једне ноћи ми је било јако тешко, све ме је ваљда стигло. Отишла сам у Храм Светог Саве и тамо, кад сам ушла, почела сам да плачем и одмах сам осетила велики мир и олакшање. То ми је одмах помогло.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
