Lala je svuda cvet, a samo u Banatu - i cvet i čovek. Odvajkada su Banaćani - Lale, a zašto je to tako, teško je objasniti. Lala je reč turskog porekla i znači domaćin, gazda. Postoji mnogo zapisa, ali i priča i legendi o tome zašto su Lale - baš lale.
- Jedna od njih potiče iz vremena kada su Turci bili na ovim prostorima, od sredine 16. do prvih decenija 18. veka. Obilazeći gazdačke kuće, a ne znajući imena vlasnika, sve su zvali Lalo. Tako su Banaćani ostali Lale - ispričala je jednom prilikom Slavica Gajić, etnolog Narodnog muzeja u Kikindi.
Negde na tom tragu je i zaključak Dragoja Kujovića, autora mnogobrojnih etnografskih zapisa. Kujović je, detaljno istražujući poreklo popularnog etnonima, stigao do arhiva u Istanbulu, na osnovu kojih je zaključio da nadimak Lala potiče od turskog paše Lale Mustafe, koji je 1558. zagospodario Temišvarskim elajetom, dakle, celim Banatom. Ostao je Lala Mustafa-paša duboko urezan u svesti pravoslavnog naroda po mnogo čemu dobrom, pre svega po dozvoli za slobodno ispovedanje vere, pa je kao takav ostao u kolektivnom sećanju Banaćana. Zato su banatski Srbi najvažnije ukućane, najčešće glavu porodice, ističe Kujović, počeli nazivati Lala. Nadimak se brzo proširio i postao naziv za sve Srbe, Banaćane.
Ostala je u sećanju i priča da su Mađari i Nemci, kada su dolazili u Banat, doneli sa sobom motiv cveta lale, a da su naši ljudi, opet, odlazili kao šegrti u Evropu i kada su se vraćali, kao suvenire, donosili su lale. Profesor u penziji Dragoljub Badrljica, inače Mokrinčanin, dobro upućen u istoriju Banata, ističe da bolji znalci od njega kažu da su Lale naši preci koji su kao vojnici u Habzburškoj monarhiji pod vođstvom Marije Terezije ostavili tragove boreći se za monarhiju, ali i za svoje povlastice i privilegije. U želji da im se oduži, carica je organizovala smotru, na kojoj su bili Sremci i Bačvani, a Banaćani nisu uspeli da stignu na vreme. Kada je dodela ordenja bila pri kraju, pristigli su i oni. Zahvaljujući toj okolnosti, oni brži dobili su ordene, a sporiji samo marame sa izvezenim lalama... Ali Banaćani se nisu mnogo jedili, u šali su komentarisali kako su drugi dobili “gvožđuriju”, a oni “zlatne marame”...
- Jedan naš Lala, pisac i istaživač Kristijan Nađ, u knjizi “Zemlja od blata, krvi, znoja i snova” opisao je baš taj događaj. On kaže da je Marija Terezija, da bi se odužila za herojstvo, Banaćanima na kraju dala najveći orden, od zlata izvezenu maramu sa ukrasima u obliku lale. Tako je lala postala simbol dostojanstva - zaključuje Badrljica.
Pročitajte još
Kada je reč o etnološkom aspektu, Vera Milutinović, jedan od prvih kustosa, etnologa, u Muzeju Vojvodine, u knjizi “Ornamentisani sanduci u Vojvodini” piše kako je na dozidnicama, ukrasnim tanjirima, miljeima, čaršavima, prekrivačima, uvek bio prisutan ovaj cvet.
- Sačuvan je veliki broj predmeta, pokućstva, nameštaja, delova narodne nošnje, na kojima je motiv lale. Od nameštaja, to su sanduci za devojačku spremu ukrašeni cvetovima lale. Lala je svojevremeno bila vredan i skupocen cvet. Kraljica Marija Terezija najviše je volela ovaj cvet i nosila ga je na zlatnom lancu u vidu priveska. Tako su i Banaćani želeli da ga imaju na delovima svog nameštaja, da i na taj način stave do znanja da je nešto skupoceno i vredno. U Narodnom muzeju imamo jedan sto, ili astal iz Mokrina, iz 1846. godine, na kome su u sva četiri ugla namalane lale - istakla je Slavica Gajić.
OTKUD SOSA, OSTALO ZAGONETKA
S druge strane, supruga Lalina je Sosa, ali samo pod uslovom da dolazi iz starosedelačke porodice. To je ujedno i Srpkinja iz Banata, ali poreklo tog nadimka nije poznato.
DETALJI NA NOŠNJI
Svojstveno je na muškoj odeći, a danas na narodnoj nošnji, vez u obliku lale bio obavezan detalj iznad džepa. S druge strane, na ženskoj nošnji je vezeno klasje žita.
LALANJE
Za Lale kažu da su debeli, tromi i niski ljudi, što je povezano sa ravnicom i sporošću. Banaćani su oduvek bili ljubazni i gostoprimljivi. Lalanje uz otegnut govor karakteristično je za ovo podneblje.
BONUS VIDEO:
