Dana 2. oktobra u popodnevnim satima regionom je odjeknula vest da je posle duge i teške bitke preminula Azra Kolaković, poznatija kao Dona Ares.
Osim po svojoj muzici i drugim talentima, bila je poznata i kao simbol u borbi protiv opake bolesti. Iz dana u dan je pune tri godine gotovo svakodnevno pisala na društvenim mrežama o teškim, ali i lepim trenucima tokom lečenja raka. Ništa nije skrivala od ljudi koji su je voleli, a bilo ih je na stotine hiljada. Prestala je da se oglašava tek nekoliko dana pred smrt, kad je već bila u komi. Od tada o Doni su pričali njeni prijatelji, kolege i drugi ljudi koji je vole, osim njene porodice koja u dubokom bolu žali za njom.
Donina majka u ispovesti za bosanske medije progovorila je o svojoj rano preminuloj kćerki i uspomeni na nju, o najtežim danima svoga života i o tome šta je za nju duševna terapija.
Foto: Instagram printskrin/ donnaares
Na početku razgovora Ajka kaže kako je došla iz Gospića, gde je imala nastup na Turističkom sajmu s „Prijateljima s Une“.
Pročitajte još
- Ovo mi je sada duševna terapija, nastupam s njima i kao solista i kao član ansambla u horu - govori Ajka za „Dnevni avaz“.
Rana zbog gubitka voljene ćerke nikada ne prestaje da boli.
- U ovih šest tužnih godina sam prošla sve moguće psihičke faze... Jednostavno nema reči da se opiše ta tuga i ne daj bože nijednom roditelju da doživi takvu bol i tugu - kaže majka nikad prežaljene pevačice iz Bihaća.
Govori da je nju spasila promena sredine.
- Bila sam dve i po godine u Švajcarskoj i to mi je delimično pomoglo. Promena sredine, novi ljudi, šetnje, parkovi, šume, mir, tišina, obilazak mnogih gradova... Ali to je samo deo tzv. terapije, jer izgledaš kao normalna, a "podeljena" si ličnost, izgledaš normalno, a nisi normalan - iskrena je Ajka.
Kaže da je prošla sve moguće faze tuge.
- S usponima i padovima... Nekada se osećam kao da stojim na rubu litice i samo neko treba prstom da me gurne u ponor... Potom osećaj da si na dnu i da se malo dižeš... To se desilo tek prošle godine. Počela sam biti takoreći normalna psihički. Mada sam se pred ljudima znala nositi sa svojom tugom. Plakala sam puno, ali ne pred svakim, jer ima ljudi koji vole da patiš... Nekako sam se nosila s tim... Ja znam kako - kaže Ajka Kolaković.
Ponosni smo što smo imala Donu
- Šest je tužnih godina, najtužnijih. Ali, i pored bola i praznine, ostatak moje porodice i ja smo ponosni što smo imali Donnu i s ponosom i dostojanstvom čuvamo uspomenu na nju i njeno delo.
Fanovi iz celog sveta stalno šalju neke videe, jave se, upute koju toplu reč - govori Ajka.
(Dnevni avaz)
BONUS VIDEO:
