Дана 2. октобра у поподневним сатима регионом је одјекнула вест да је после дуге и тешке битке преминула Азра Колаковић, познатија као Дона Арес.
Осим по својој музици и другим талентима, била је позната и као симбол у борби против опаке болести. Из дана у дан је пуне три године готово свакодневно писала на друштвеним мрежама о тешким, али и лепим тренуцима током лечења рака. Ништа није скривала од људи који су је волели, а било их је на стотине хиљада. Престала је да се оглашава тек неколико дана пред смрт, кад је већ била у коми. Од тада о Дони су причали њени пријатељи, колеге и други људи који је воле, осим њене породице која у дубоком болу жали за њом.
Донина мајка у исповести за босанске медије проговорила је о својој рано преминулој кћерки и успомени на њу, о најтежим данима свога живота и о томе шта је за њу душевна терапија.
Фото: Инстаграм принтскрин/ donnaares
На почетку разговора Ајка каже како је дошла из Госпића, где је имала наступ на Туристичком сајму с „Пријатељима с Уне“.
Прочитајте још
- Ово ми је сада душевна терапија, наступам с њима и као солиста и као члан ансамбла у хору - говори Ајка за „Дневни аваз“.
Рана због губитка вољене ћерке никада не престаје да боли.
- У ових шест тужних година сам прошла све могуће психичке фазе... Једноставно нема речи да се опише та туга и не дај боже ниједном родитељу да доживи такву бол и тугу - каже мајка никад прежаљене певачице из Бихаћа.
Говори да је њу спасила промена средине.
- Била сам две и по године у Швајцарској и то ми је делимично помогло. Промена средине, нови људи, шетње, паркови, шуме, мир, тишина, обилазак многих градова... Али то је само део тзв. терапије, јер изгледаш као нормална, а "подељена" си личност, изгледаш нормално, а ниси нормалан - искрена је Ајка.
Каже да је прошла све могуће фазе туге.
- С успонима и падовима... Некада се осећам као да стојим на рубу литице и само неко треба прстом да ме гурне у понор... Потом осећај да си на дну и да се мало дижеш... То се десило тек прошле године. Почела сам бити такорећи нормална психички. Мада сам се пред људима знала носити са својом тугом. Плакала сам пуно, али не пред сваким, јер има људи који воле да патиш... Некако сам се носила с тим... Ја знам како - каже Ајка Колаковић.
Поносни смо што смо имала Дону
- Шест је тужних година, најтужнијих. Али, и поред бола и празнине, остатак моје породице и ја смо поносни што смо имали Донну и с поносом и достојанством чувамо успомену на њу и њено дело.
Фанови из целог света стално шаљу неке видее, јаве се, упуте коју топлу реч - говори Ајка.
(Дневни аваз)
БОНУС ВИДЕО:
