Na današnji dan, pre tačno 109 godina, njujorčanki Meri Felps Poli DŽejkob izdat je patent za revolucionarni novi komad donjeg veša - brushalter ili grudnjak kakav danas i poznajemo. Ona ga je dizajnirala godinu ranije ispred ogledala, koristeći dve džepne maramice, trake i igle. Kreiranje nečeg takvog, predstavljalo je odbacivanje "brutalnog", staromodnog korseta.
Tek 1910. Poli je shvatila da nešto važno nedostaje u njenom životu. Jednog dana je bila zauzeta pripremama za debitantski bal, a kada se pogledala u ogledalo, shvatila je da joj se ne dopada kako joj stoji korset i kako ona izgleda u njemu. U svojim memoarima "Strasne godine" opisuje ga je kao "oklop nalik kutiji od kitove kosti i ružičaste konopce".
Poli je nosila svoj novi grudnjak na zabavi i bila je više nego primećena. Ne samo da je ispod haljine nosila znatno manju "podršku" od većine drugih žena, već je takođe bila oduševljena što je svima mogla da ispriča sve o tome. Društvo je možda bilo skandalizovano ovom pojavom, ali devojke su poludele za ovim novim znatno udobnijim odevnim predmetom.
Odeća nalik grudnjaku datira još iz drevnog Egipta - Poli nije bila prva koja ga je napravila. Godine 1859. Henri S. Lešer je izumeo "uložak za grudi i štitnik od znoja", iako je bio mučan za nošenje. Uglavnom su bili napravljeni od gume, zbog čega su bili nepraktični i neudobni. Još jednu preteču je izmislio Luman L. Čepman. Napravio je poboljšani korset, koji je uključivao prednju kopču od lima i "naduvavanje grudi", odnosno podešavanje veličine za svaku dojku, što je pomoglo da se ublaži zategnutost koja je bila nužna pri nošenju većine korseta.
Dakle, Poli nije bila prva koja je razvila efikasniji sistem za držanje grudi, ali je bila prva koja je prijavila patent za preteču današnjeg bežičnog grudnjaka. Poli je podnela zahtev za patent za svoj "grudnjak bez leđa" 12. februara 1914. i odobren je 3. novembra te godine.
Kao i kod svih velikih inovatora pre nje, nužnost je bila majka Polinog pronalaska. Zgrabila je maramicu, traku i iglu i pre nego što je zabava krenula, napravila je sebi novi donji veš: moderan grudnjak.
U svojoj prijavi za patent, Poli je napisala da je njen novi pronalazak sposoban da se univerzalno uklapa u tolikoj meri da će veličina i oblik odeće biti prikladni za veliki broj različitih kupaca i da je toliko efikasan da može da ga nose čak i osobe koje se bave nasilnim vežbama poput tenisa.
Sa svojim patentom u ruci, Poli je pokrenula "Fashion Form Brassiere Co", gde je zapošljavala žene za proizvodnju bežičnih grudnjaka. Nedostatak metala u njenom pronalasku učinio ga je savršenom alternativom tokom Prvog svetskog rata, kada je konstrukcija korseta bila zabranjena da bi se sačuvao metal za upotrebu u izgradnji bojnih brodova.
Dobila je nekoliko porudžbina iz robnih kuća, ali njen posao nikada nije krenuo. Polin lagani, mekani dizajn nije spajao grudi kao što je to radio korset, ali takođe nije nudio veliku podršku.
Buran život
Poli se 1922. godine razvodi od svog prvog muža i udaje za Harija Krosbija. Krosbi se oslanjao na svoj ogroman novčani fond, pa ju je obeshrabrio da radi i ubedio je da zatvori posao. Svoj patent za grudnjak bez leđa prodala je kompaniji "Warner Brothers Corset Company" za 1.500 dolara. Ova kompanija je zaradila više od 15 miliona dolara od patenta u narednih 30 godina.
Ova tvrdoglava preduzetnica još nije završila sa ostavljanjem traga u svetu - zadržala je neustrašiv nagon koji joj je služio da se lakše snađe kroz život koji ju je čekao - svetska putovanja, sumnjiv ukus za muškarce, slomljeno srce, skandali, ali i mnogi podvizi koje su proslavili danas najpoznatija književna i kulturna imena.
Nakon udaje za Krosbija, preselili su se u Francusku, a na zahtev muža uzela je novo ime: Kareze Krosbi. Hari je imao sklonost da živi u trenutku i da uživa u svim blagodetima života, pa tako i ženama, a njihov brak obeležile su mnoge afere, kako njegove, tako i njene nešto kasnije.
Svoju izdavačku kompaniju osniva 1927, prvo pod nazivom "Editions Narcisse" (a kasnije "Black Sun Press"). Bila je ključna u objavljivanju nekih od ranih dela značajnih autora uključujući Kej Bojl, Ernesta Hemingveja, D. H. Lorensa, T. S. Eliota i Ezru Paunda.
NJen suprug Hari je pucao i ubio sebe i jednu od svojih ljubavnica 1929. godine, a taj događaj koji je dospeo na naslovne strane od NJujorka do Londona podstakao je mnogo tračeva i spekulacija. Kareze je prošla kroz to tako što se duboko usredsredila na svoj rad, osnivajući "Crosby Continental Editions", koja je štampala radove Ernesta Hemingveja, Vilijama Foknera i Doroti Parker. Sredinom 1930-ih, četrdesetogodišnja Kareze napustila je Evropu i vratila se u Ameriku.
U to vreme imala je vezu sa glumcem-bokserom Kanadom Lijem (u vreme kada su međurasni odnosi još uvek bili ilegalni), otvorila umetničku galeriju u Vašingtonu, osnovala umetnički i književni časopis Portfolio. Kasnije je imala trogodišnji brak sa fudbalerom koji je bio 18 godina mlađi od nje, a prema navodima on je uvek tražio novac od Kareze i pravio joj mnoštvo problema. No, to nju nikad nije sprečilo da aktivno učestvuje u kulturnom životu i da potpomogne njegovom razvoju.
Održavala je živahan društveni život sa mnogim prijateljima iz umetničke i književne zajednice, uključujući španskog slikara Salvadora Dalija i njegovu suprugu Galu i autora Henrija Milera. Do 1950-ih Kareze je kupila zamak u Italiji da podrži zajednicu umetnika. Takođe je postala politički aktivna, osnivajući dve organizacije koje su imale za cilj promirovne pokrete i kampanju za ratne zarobljenike: "Žene protiv rata" i "Građani sveta".
Kada je umrla u Italiji u 78. godini, pohvala časopisa TIME bila je fokusirana na njen doprinos pisanoj reči, nazvavši Kareze "književnom kumom izgubljene generacije pisaca iz inostranstva u Parizu".
BONUS VIDEO:
(Informer)
