На данашњи дан, пре тачно 109 година, њујорчанки Мери Фелпс Поли Џејкоб издат је патент за револуционарни нови комад доњег веша - брусхалтер или грудњак какав данас и познајемо. Она га је дизајнирала годину раније испред огледала, користећи две џепне марамице, траке и игле. Креирање нечег таквог, представљало је одбацивање "бруталног", старомодног корсета.
Тек 1910. Поли је схватила да нешто важно недостаје у њеном животу. Једног дана је била заузета припремама за дебитантски бал, а када се погледала у огледало, схватила је да јој се не допада како јој стоји корсет и како она изгледа у њему. У својим мемоарима "Страсне године" описује га је као "оклоп налик кутији од китове кости и ружичасте конопце".
Поли је носила свој нови грудњак на забави и била је више него примећена. Не само да је испод хаљине носила знатно мању "подршку" од већине других жена, већ је такође била одушевљена што је свима могла да исприча све о томе. Друштво је можда било скандализовано овом појавом, али девојке су полуделе за овим новим знатно удобнијим одевним предметом.
Одећа налик грудњаку датира још из древног Египта - Поли није била прва која га је направила. Године 1859. Хенри С. Лешер је изумео "уложак за груди и штитник од зноја", иако је био мучан за ношење. Углавном су били направљени од гуме, због чега су били непрактични и неудобни. Још једну претечу је измислио Луман Л. Чепман. Направио је побољшани корсет, који је укључивао предњу копчу од лима и "надувавање груди", односно подешавање величине за сваку дојку, што је помогло да се ублажи затегнутост која је била нужна при ношењу већине корсета.
Дакле, Поли није била прва која је развила ефикаснији систем за држање груди, али је била прва која је пријавила патент за претечу данашњег бежичног грудњака. Поли је поднела захтев за патент за свој "грудњак без леђа" 12. фебруара 1914. и одобрен је 3. новембра те године.
Као и код свих великих иноватора пре ње, нужност је била мајка Полиног проналаска. Зграбила је марамицу, траку и иглу и пре него што је забава кренула, направила је себи нови доњи веш: модеран грудњак.
У својој пријави за патент, Поли је написала да је њен нови проналазак способан да се универзално уклапа у толикој мери да ће величина и облик одеће бити прикладни за велики број различитих купаца и да је толико ефикасан да може да га носе чак и особе које се баве насилним вежбама попут тениса.
Са својим патентом у руци, Поли је покренула "Fashion Form Brassiere Co", где је запошљавала жене за производњу бежичних грудњака. Недостатак метала у њеном проналаску учинио га је савршеном алтернативом током Првог светског рата, када је конструкција корсета била забрањена да би се сачувао метал за употребу у изградњи бојних бродова.
Добила је неколико поруџбина из робних кућа, али њен посао никада није кренуо. Полин лагани, мекани дизајн није спајао груди као што је то радио корсет, али такође није нудио велику подршку.
Буран живот
Поли се 1922. године разводи од свог првог мужа и удаје за Харија Кросбија. Кросби се ослањао на свој огроман новчани фонд, па ју је обесхрабрио да ради и убедио је да затвори посао. Свој патент за грудњак без леђа продала је компанији "Warner Brothers Corset Company" за 1.500 долара. Ова компанија је зарадила више од 15 милиона долара од патента у наредних 30 година.
Ова тврдоглава предузетница још није завршила са остављањем трага у свету - задржала је неустрашив нагон који јој је служио да се лакше снађе кроз живот који ју је чекао - светска путовања, сумњив укус за мушкарце, сломљено срце, скандали, али и многи подвизи које су прославили данас најпознатија књижевна и културна имена.
Након удаје за Кросбија, преселили су се у Француску, а на захтев мужа узела је ново име: Карезе Кросби. Хари је имао склоност да живи у тренутку и да ужива у свим благодетима живота, па тако и женама, а њихов брак обележиле су многе афере, како његове, тако и њене нешто касније.
Своју издавачку компанију оснива 1927, прво под називом "Editions Narcisse" (а касније "Black Sun Press"). Била је кључна у објављивању неких од раних дела значајних аутора укључујући Кеј Бојл, Ернеста Хемингвеја, Д. Х. Лоренса, Т. С. Елиота и Езру Паунда.
Њен супруг Хари је пуцао и убио себе и једну од својих љубавница 1929. године, а тај догађај који је доспео на насловне стране од Њујорка до Лондона подстакао је много трачева и спекулација. Карезе је прошла кроз то тако што се дубоко усредсредила на свој рад, оснивајуц́и "Crosby Continental Editions", која је штампала радове Ернеста Хемингвеја, Вилијама Фокнера и Дороти Паркер. Средином 1930-их, четрдесетогодишња Карезе напустила је Европу и вратила се у Америку.
У то време имала је везу са глумцем-боксером Канадом Лијем (у време када су међурасни односи још увек били илегални), отворила уметничку галерију у Вашингтону, основала уметнички и књижевни часопис Портфолио. Касније је имала трогодишњи брак са фудбалером који је био 18 година млађи од ње, а према наводима он је увек тражио новац од Карезе и правио јој мноштво проблема. Но, то њу никад није спречило да активно учествује у културном животу и да потпомогне његовом развоју.
Одржавала је живахан друштвени живот са многим пријатељима из уметничке и књижевне заједнице, укључујући шпанског сликара Салвадора Далија и његову супругу Галу и аутора Хенрија Милера. До 1950-их Карезе је купила замак у Италији да подржи заједницу уметника. Такође је постала политички активна, оснивајући две организације које су имале за циљ промировне покрете и кампању за ратне заробљенике: "Жене против рата" и "Грађани света".
Када је умрла у Италији у 78. години, похвала часописа TIME била је фокусирана на њен допринос писаној речи, назвавши Карезе "књижевном кумом изгубљене генерације писаца из иностранства у Паризу".
БОНУС ВИДЕО:
(Информер)
