U Srbiji, tradicionalni društveni modeli su dugo vremena postavljali poseban naglasak na potomstvo kao ključnu vrednost. Za žene i muškarce, glavni životni cilj često je bio brak i rađanje što više dece. Međutim, ukoliko zbog različitih okolnosti nije dolazilo do ostvarivanja ovog cilja, posebno na prostorima Kosova i Metohije, postojao je običaj dovođenja druge žene u kuću - podruga, koja bi zajedno sa bračnim parom rađala decu.
Običaj podruge je poreklom iz albanskog naroda. U kontekstu prve supruge, nije se govorilo o žrtvi, već o velikoj ljubavi prema suprugu. Svaka žena je imala svoj prostor, određene zadatke i obaveze, ali su svi članovi porodice živeli zajedno.
Da li samo možete da zamislite situaciju da žarko želite dete, a imate problem da ostanete u drugom stanju, pritom muž uopšte nema razumevanja i strpljenja. Već, u kuću odmah dovede drugu ženu koja će mu roditi decu, kako bi se loza produžila. A da stvar bude još teža, vi ostanete samovoljno pored tog istog muža i njegove nove žene i odgajate decu koju niste rodili kao svoju?
Tada su žene pristajale na komrpomis, na suživot sa drugom, kako bi obe imale decu – i ona koja rađa i ona koja ne može da rodi kako bi i na njenom krilu ta deca rasla.
Veorovatno vas već steže u grudima, a odmah sledeće što ćete osećati je neverovatan bes, kada pomislite da su žene to zaista sve proživljavale. Nekada je to bio običaj koji se zvao podruga.
Čest je bio običaj na Kosovu i Metohiji baš tu gde, nažalost, žena nije mogla da rodi, a gde se znalo da je do nje. Tada su one pristajale na komrpomis, na suživot sa drugom ženom da bi obe imale decu – i ona koja rađa i ona koja ne može da rodi kako bi i na njenom krilu ta deca rasla.
Knjigu po motivima pomenug običaja imena "Podruga" napisala je Nataša Terzić, rođena u Metohiji, koja je ponesena sudbinama svojih sunarodnika iz južne pokrajine, sve teškoće, ali i uzvišenosti tih žena pretočila u jedno životno i poučno štivo.
- Podruga je prvo opisana u Bibliji gde Sara dovodi Agaru Avramu zato što je mislila da neće imati decu, ali sa 90 godina rađa Isaka po Božijem obećanju. Od pamtiveka je taj običaj postojao, ali je u nekim kulturama bio više zastupljen, a u nekima manje. Na Kosovu i Metohiji se održao do '80-ih godina prošlog veka - priča za "Žena.rs" Nataša.
Pokušala je sebe da stavi u poziciju tih žena, shvativši koliku su žrtvu podnele.
- Koliko je to strašno, a i veličanstveno u isto vreme da neko potre sebe, a u stvari je sebe uzvisio. To je ta beskompromisna sveta ljubav u kojoj se neko žrtvuje kao što se Isus Hrist žrtvovao za nas. Žrtvuješ se za dobrobit drugog i ne tražiš ništa zauzvrat - objašnjava.
I dodajje da intimnost sa prvom ženom tog momrenta prestaje, zbog straha od greha, od skrnavljenja. Različite stvari su se dešavale, ali neko ko je hteo da ispoštuje običaj baš kako nalaže, razvodio se od prve žene, ali bi ona ostajala u kući socijalno zbrinuta. Muškarac više nije spavao sa njom.
- Ona njemu više nije bila žena, dobila bi status "sestre" ili "sluškinje". Naravno da je bilo i muškaraca koji su spavali i sa jednom, i sa drugom ženom, ali ja sam se trudila da opišem situacije u knjizi, između dva svetska rata, inače, u kojima su se muškarci i žene doslovce držali običaja. Nisu želeli da oskrnave bračnu postelju da deca koje se rode ne budu od Boga obeležena i kažnjena - nastavlja pirču Nataša.
Neretko se dešavalo da upravo prve žene mnogo više brinu o deci, nego prava majka. Zaštitnički su bile nastrojene, branile su mališane od batina i posvećivali im svu svoju pažnju. A iz jedne takve porodice potekla je i Natašina strina.
- Imala sam 10 godina kada je strina došla u našu kuću i bila sam začuđena i zbunjena kada mi je rekla da ima i majku i maćehu. Objasnila nam je da njen otac nije mogao sa njenom maćehom da ima dece, pa je u kuću došla njena majka koja je rodila nju i njenog brata. A mi, deca, iz bajki smo naučili da su maćahe zle. Prvo smo je pitali da li je maćeha prema njoj bila stroga, da li je grdila, a strina nam je odgovrila da joj je bila bolja nego majka. Štitila je, majka joj je bila stroga - ispričala nam je.
Posle čitanja knjige javili su joj se i mnogi ljudi iz Crne Gore, Hercegovine, Šumadije, ali i Vojvodine da posvedoče da je i u ovim krajevima postajao ovaj običaj. Samo ne toliko izražen kao na Kosovu i Metohiji.