У Србији, традиционални друштвени модели су дуго времена постављали посебан нагласак на потомство као кључну вредност. За жене и мушкарце, главни животни циљ често је био брак и рађање што више деце. Међутим, уколико због различитих околности није долазило до остваривања овог циља, посебно на просторима Косова и Метохије, постојао је обичај довођења друге жене у кућу - подруга, која би заједно са брачним паром рађала децу.
Обичај подруге је пореклом из албанског народа. У контексту прве супруге, није се говорило о жртви, већ о великој љубави према супругу. Свака жена је имала свој простор, одређене задатке и обавезе, али су сви чланови породице живели заједно.
Да ли само можете да замислите ситуацију да жарко желите дете, а имате проблем да останете у другом стању, притом муж уопште нема разумевања и стрпљења. Већ, у кућу одмах доведе другу жену која ће му родити децу, како би се лоза продужила. А да ствар буде још тежа, ви останете самовољно поред тог истог мужа и његове нове жене и одгајате децу коју нисте родили као своју?
Тада су жене пристајале на комрпомис, на суживот са другом, како би обе имале децу – и она која рађа и она која не може да роди како би и на њеном крилу та деца расла.
Веороватно вас већ стеже у грудима, а одмах следеће што ћете осећати је невероватан бес, када помислите да су жене то заиста све проживљавале. Некада је то био обичај који се звао подруга.
Чест је био обичај на Косову и Метохији баш ту где, нажалост, жена није могла да роди, а где се знало да је до ње. Тада су оне пристајале на комрпомис, на суживот са другом женом да би обе имале децу – и она која рађа и она која не може да роди како би и на њеном крилу та деца расла.
Књигу по мотивима поменуг обичаја имена "Подруга" написала је Наташа Терзић, рођена у Метохији, која је понесена судбинама својих сународника из јужне покрајине, све тешкоће, али и узвишености тих жена преточила у једно животно и поучно штиво.
- Подруга је прво описана у Библији где Сара доводи Агару Авраму зато што је мислила да неће имати децу, али са 90 година рађа Исака по Божијем обећању. Од памтивека је тај обичај постојао, али је у неким културама био више заступљен, а у некима мање. На Косову и Метохији се одржао до '80-их година прошлог века - прича за "Жена.рс" Наташа.
Покушала је себе да стави у позицију тих жена, схвативши колику су жртву поднеле.
- Колико је то страшно, а и величанствено у исто време да неко потре себе, а у ствари је себе узвисио. То је та бескомпромисна света љубав у којој се неко жртвује као што се Исус Христ жртвовао за нас. Жртвујеш се за добробит другог и не тражиш ништа заузврат - објашњава.
И додајје да интимност са првом женом тог момрента престаје, због страха од греха, од скрнављења. Различите ствари су се дешавале, али неко ко је хтео да испоштује обичај баш како налаже, разводио се од прве жене, али би она остајала у кући социјално збринута. Мушкарац више није спавао са њом.
- Она њему више није била жена, добила би статус "сестре" или "слушкиње". Наравно да је било и мушкараца који су спавали и са једном, и са другом женом, али ја сам се трудила да опишем ситуације у књизи, између два светска рата, иначе, у којима су се мушкарци и жене дословце држали обичаја. Нису желели да оскрнаве брачну постељу да деца које се роде не буду од Бога обележена и кажњена - наставља пирчу Наташа.
Неретко се дешавало да управо прве жене много више брину о деци, него права мајка. Заштитнички су биле настројене, браниле су малишане од батина и посвећивали им сву своју пажњу. А из једне такве породице потекла је и Наташина стрина.
- Имала сам 10 година када је стрина дошла у нашу кућу и била сам зачуђена и збуњена када ми је рекла да има и мајку и маћеху. Објаснила нам је да њен отац није могао са њеном маћехом да има деце, па је у кућу дошла њена мајка која је родила њу и њеног брата. А ми, деца, из бајки смо научили да су маћахе зле. Прво смо је питали да ли је маћеха према њој била строга, да ли је грдила, а стрина нам је одговрила да јој је била боља него мајка. Штитила је, мајка јој је била строга - испричала нам је.
После читања књиге јавили су јој се и многи људи из Црне Горе, Херцеговине, Шумадије, али и Војводине да посведоче да је и у овим крајевима постајао овај обичај. Само не толико изражен као на Косову и Метохији.