Teške, ratne 1992. godine pojavio se deseti film u ovom serijalu - "Žikina ženidba". Tim povodom, Gidra i Olivera Marković govorili su o značaju, smislu i opravdanosti komedije u tako teškim vremenima, i uopšte.
Vrlo zanimljiv i dirljiv detalj izneo je Gidra objasnivši da je premijeru filma organizovao na VMA, za ratne invalide, koji su njega bodrili dok se u ovoj instituciji oporavljao od bolesti. Iako se pribojavao kako će reagovati, na kraju mu je srce bilo ispunjeno jer je uspeo da ih nasmeje. Ceo tekst iz septembarskog izdanja lista "TV Novosti" iz 1992., pročitajte u nastavku:
U domaćoj, a verovatno i stranoj filmskoj produkciji deset filmova reditelja Zorana Čalića predstavljaju kuriozum. Od filma "Lude godine", snimljenog pre 15 godina, nizala su se još popularnija i specifičnija ostvarenja. Nastajali su filmovi, svaki za sebe celina, ali ipak u logičnom nizu prateći sudbinu jedne prosečne, pomalo otkačene, domaće porodice. Od ozbiljne teme iz prvog filma (problema mladih u "ludim" godinama) izrodile se devet nastavaka, punih humora i dogodovština, gde su mladi izmešteni u drugi plan, dok su u centru radnje ostali njihovi roditelji. Prepliću se nespretnosti odrastanja, vaspitanja unuka i "nestašluka" jednog i drugog dede. Od epizodne uloge u prvom filmu u centar sledećih izbija deda Žika, koga sa mnogo glumačkog umeća igra Gidra Bojanić.
Foto: Printskrin/Jutjub/ nemanjic nemanjic
- Prvi put za ovih 15 godina i 10 filmova zamolili smo i Oliveru Marković da učestvuje u filmu. Znam je godinama kao izvrsnu dramsku umetnicu i veoma talentovanu pevačicu, ali tek sada je upoznajem i kao komičarku - priča Gidra, podsećajući da su prvi put zajedno nastupali na daskama koje život znače pre 30 godina u predstavi "Autobuska stanica". Bila je to veoma popularna predstava koju je publika veoma volela, neprestano je do poslednjeg mesta punila salu da bi videla Gidru kao Šerifa i Oliveru u ulozi Šeri (u filmskoj verziji, ovu ulogu je igrala Merilin Monro). Nizalo se još zajedničkih ostvarenja, i u pozorištu i na filmu. Bilo je raznih uloga, od Šekspirovih junaka do komedija kojima se oboje sve više priklanjaju u zrelim godinama.
- Bilo je zaista čast i specijalno zadovoljstvo zaigrati, makar jednu epizodnu ličnost sa komičarem kome je taj žanr tako duboko ušao pod kožu, u krv. Gidru znam kao dobrog partnera koji uvek unosi vedar duh u ekipu. U ovom filmu, koji se tak našao pred publikom, ja igram jednu od kandidatkinja koje se javljaju na Žikin ženidbeni oglas - objašnjava Olivera Marković, dodajući da unazad nekoliko godina igra uglavnom likove koji su karakterni, ali smešni. Svoj glumački vek produžava tim ulogama karakternog komičara.
Foto: Arhiva TV Novosti
- Smeta mi - nastavlja - taj nipodaštavajući odnos prema komediji, kao žanru. Oni koji sude da je to nešto za podcenjivanje, deluju mi inferiorno. Mislim da je to najveći dramski rod. Bez obzira na kvalitet i domet jedne komedije u umetničkom pogledu, ona je unapred niže postavljena od drugih dela, u bilo kom žanru. Zasmejati publiku do suza je fenomen koji retko ko može postići i to treba i te kako ceniti. Razgaliti i nasmejati publiku danas, kada je toliko crnog i nesrećnog oko nas, to je po meni najhumanije što čovek našeg naziva može da uradi.
Gidra se potpuno slaže da je human čin nasmejati i oraspoložiti svet danas. I glumci se lepše i bolje osećaju dok snimaju komedije, onda su, veli, u jednoj lepšoj sferi.
Foto: Arhiva TV Novosti
- Obećao sam da ću film odneti i prikazati prvo na VMA. Ležao sam tamo i oporavljao se od bolesti, a pored mene je bilo dosta mladog sveta, koji je u ovim nesrećnom vremenu i ratu ostao bez dela mladosti. Ti invalidi su me bodrili, dolazili kod mene kao na hodočašće i bili raspoloženiji od mene. Obećao sam im premijeru na VMA i održao obećanje. Srce mi je ludo zaigralo kada se Olivera duboko poklonila i rekla im "Veliko vam hvala". Pustili smo im film. Profesori i lekari su bili uzdržani u reakcijama, a ranjenici su se zacenjivali od smeha. Ima li nešto lepše od toga - pita Gidra, kome je ovaj događaj ujedno i odgovor na dilemu treba li danas igrati, posebno komedije, ili ne. Tu, veli, padaju u vodu sva predomišljanja o tome da li je moralno ili ne baviti se umetnošću u ovako teškom vremenu. - Dovoljno je da samo uđem kod tih mladih invalida i da ih nasmejem. Ništa da ne učinim. A eto pitao sam se kako će oni reagovati na sva ta naša kreveljenja u filmu. Ako snimim još neki film uskoro, prvo ću tamo da ga odnesem, osmesi tih ljudi mi najviše znače.
Foto: Arhiva Novosti
Podsetimo, ovog vrsnog glumca već drugi put posle teže bolesti - lečila je gluma. Prethodno, odmah po izlasku iz bolnice, snimio je drugi film sa Lepom Brenom. Sada deseti deo iz ciklusa Žikine dinstije.
- Dok god me reditelji traže, igraću. Sve do poslednjeg aplauza, mislim onog na Novom Groblju. Glumiti je lekovito. Uvek sam prihvatao uloge koje su mi ponuđene. Nisam birao. Tako me je bilo i u vrlo ozbiljnim likovima, u najrazličitijim žanrovima. Ali upravo ova serija Čalićevih filmova nametnula mi je "imidž" komičara. I ja sam se u tom žanru sasvim lepo osećao - kaže glumac koji žali za srećnim vremenima, kada je svakom mladom dramskom umetniku bila čast da ga reditelji traže i da baš njemu nude ulogu. Pomalo zamera sadašnjim mladim kolegama što nesmotreno i isključivo odbijaju po neki žanr i biraju reditelja.
- Bila mi je čast, gotovo podjednako da budem statista u Šekspirovoj drami kao što me je činila srećnom kasnije i glavna uloga u njegovim delima. Pozorište mi je ostalo kao najžešći kriterijum, prava škola i mlin koji do perfekcije samelje to što glumac nosi u sebi. Jedino čega sam se držao uvek bilo je da glumim uloge svojih godina. Nisam sklon toj vrsti transformisanja, da sada u vreme kad mogu biti "držeći deda", da se trpam među "mlade zavodnike".
Foto: Jutjub printskrin/Fluks
- Glumac ima šta da igra i kada ostari - kaže Olivera Marković, koja je poštovala isti princip: uvek ostati realna i glumiti samo uloge koje idu uz godine. Glumica zapamćena po raskošnoj lepoti i ulogama vatrenih žena (o njenom crnom kombinezonu u predstavi "Mačka na usijanom limenom krovu" i danas se s uzdahom govori) sada igra bake, kao što lepo i živi uz svoje unuče. Zato, veli, ima posla, pogotovo što joj ne smeta da na filmu "dobije" i neku boru više.
Ponosni na svoje uloge, godine i lepo sećanje na predstave i filmove, Olivera i Gidra su se sreli u jednom novom filmu, u Čalićevom poslednjem ostvarenju, namenjenom više video distribuciji nego bioskopskim dvoranama. Uostalom, taj film je u neku ruku isprovocirala publika, koja je ranije doživljaje gospon Šike, prijatelja Milana, frau Elze i malog Miše rado gledala. Sada su distributeri bili podstrekači Žikine treće ženidbe.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima" 30. septembra 1992. godine. *
BONUS VIDEO:
